O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P 400/20 od 01.06.2021. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništava odredba člana 7. tačka 4. ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj .., zaključenog između tužioca i tužene, dana 18.09.2007. godine koja glasi: „pre puštanja kredita u korišćenje plati banci proviziju u iznosu od 0,5% od iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje kredita“. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja – naplaćene naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenja i administriranje kredita isplati iznos od 5.323,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 28.09.2007. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništava odredba člana 7. tačka 6. ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj .. zaključenog između tužioca i tužene, dana 18.09.2007. godine, koja glasi: „pre puštanja kredita u korišćenje plati banci naknadu u iznosu od 1,75% od iznosa odobrenog kredita na ime premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita“. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja – naplaćene naknade za premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita isplati iznos od 18.630,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.09.2007. godine pa do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 77.716,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1187/21 od 23.08.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu žalbenih troškova.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio 18.09.2007. godine ugovor o dugoročnom stambenom kreditu broj ... . Tužiocu je odobren kredit u iznosu od 13.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan puštanja kredita u korišćenje. Pobijanim odredbama ugovora korisnik kredita se obavezao da pre puštanja kredita u korišćenje, plati banci: proviziju u iznosu od 0,50% od iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje kredita, naknadu u iznosu od 30 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime naknade za obradu kreditnog zahteva kod NKOSK, naknadu u visini od 1,75% od iznosa odobrenog kredita na ime premije osiguranja kod NKOSK. Osnovni podaci o kreditu, pregled bitnih elemenata otplate kredita i plan otplate, od 18.09.2007. godine, sadrže ukupan iznos naknade i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku polaganja, odnosno odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u iznosu od 26.319,73 dinara. Predmetni kredit je realizovan tako što je tužilac dana 28.09.2007. godine tuženoj na ime naknade za obradu kredita isplatio iznos od 5.323,09 dinara, na ime naknade NKOSK iznos od 30 evra ili 2.365,82 dinara i na ime premije osiguranja kredita kod NKOSK iznos 18.630,82 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je banka, prebacivanjem troškova obrade kredita i troškova osiguranja stambenog kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, na korisnika, narušila načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, kao i načelo jednake vrednosti davanja iz člana 15. istog zakona, pa su predmetne odredbe ugovora ništave, na osnovu odredbe člana 105. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju nižestepenih sudova, ovakvim postupanjem tužene, tužiocu je ostao nepoznat mehanizam po kome se dobija visina troškova, tužiocu nije dostavljena dokumentacija, ponuda ili bilo kakvo obaveštenje na osnovu koje bi bio upoznat sa uslovima kredita u situaciji osiguranja kod NKOSK i troškovima koji zbog toga proističu. Zbog toga su nižestepeni sudovi tuženu obavezali da tužiocu isplati predmetne iznose sa pripadajućom kamatom, u smislu odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav, ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakon o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamate i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br. 57/06 koja se primenjuje od 01.10.2006. godine) koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 18.09.2007. godine. Ovom odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu odredaba tačke 5. ove odluke može se zaključiti da ponuda banke, koja se odnosi na kredite, treba jasno i nedvosmisleno da sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1.), kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope ( stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka ( tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke (tačka 5. stav 3). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrže podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamtne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamtna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate ( tačka 7. stav 2. Odluke).

U konkretnom slučaju, tužiocu su na dan zaključenja predmetnog ugovora, uručeni Osnovni podaci o kreditu koji sadrže ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu od 26.598,81 dinara, kao i pregled bitnih elemenata otplate kredita koji sadrži podatke o iznosima tih naknada, a ti iznosi su predmet ovog spora. To znači da su, navedenim dokumentima, tužiocu, u predugovornoj fazi, na jasan i nedvosmislen način predočen iznos dugovanih troškova i naknada po predmetnom kreditu. Pravno je valjana odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, pod uslovom da je ta obaveza jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi, iskazivanjem ove vrste troškova u ponudi banke, što je ovde slučaj. Banka nije dužna da korisnika kredita upozna sa strukturom i načinom obračuna, kako premije osiguranja kredita, tako i troškova obrade kredita, jer nijednim propisom nije predviđena takva njena obaveza.

Na osnovu izloženog, sporne ugovorne odredbe ugovora o kreditu zaključenog između parničnih stranaka nisu ništave u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa ne postoji obaveza tužene da tužiocu vrati iznose koje je primila na ime izvršenja obaveze iz tih ugovornih odredbi, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. istog zakona.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: na ime sastava obrazloženog podneska od 25.11.2020. godine u iznosu od 9.000,00 dinara, za zastupanje na jednom održanom ročištu u iznosu od 10.500,00 dinara, na ime sastava žalbe u iznosu od 18.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj Tarifi u vreme preduzimanja tih parničnih radnji („Službeni glasnik RS“ br. 37/2021 od 14.04.2021. godine) i troškovi sudske takse na žalbu i odluku po žalbi od po 1.900,00 dinara. Troškovi reviziskog postupka nisu dosuđeni, jer tužena zahtev za naknadu tih troškova nije tražila.

Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić