Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2426/19 od 14.05.2020. godine, stavom prvim izreke odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužioca i potvrđene prvostepena presuda i rešenje. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u postupku pred Privrednim sudom u Pančevu P 106/2017 vodio spor protiv Predškolske ustanove „Naša radost“ Kovin, radi duga. Zakonski zastupnik tužene je dostavio odgovor na tužbu 27.04.2017. godine, u kom je osporio tužbeni zahtev i predložio da se tužba odbaci jer je stvar presuđena pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Pančevu P 247/15 od 13.05.2016. godine. U navedenom predmetu tužilac je podneo pritužbu na rad postupajućeg sudije sa zahtevom da se donese presuda zbog propuštanja. Postupajući sudija se po podnetoj pritužbi izjasnila da su navodi pritužbe neosovani, da je odgovor na tužbu sadržao sve što je Zakonom o parničnom postupku propisano da mora da sadrži da bi se po njemu moglo postupati. Dopisom predsednika Privrednog suda u Pančevu Su 17/2017 od 19.07.2017. godine tužilac je obavešten da je njegova pritužba u celosti neosnovana. Rešenjem Privrednog suda u Pančevu P 106/2017 od 05.10.2017. godine utvrđeno je da je tužba tužioca povučena. Tužilac je sa Oliverom Pavlović iz Kovina zaključio ugovor o delu od 28.05.2017. godine kojim se ona obavezala da izradi tužbu i pripremi dokumentaciju radi vođenja postupka za zaštitu od diskriminacije u postupku P 106/2017 i tužilac joj je po ovom osnovu isplatio iznos od 13.000,00 dinara.

Tužbeni zahtev za utvrđenje diskriminatorskog postupanja tužilac zasniva na tvrdnji da je tužena preko svog organa - postupajućeg sudije Privrednog suda u Pančevu u predmetu P 106/2017 izvršio diskriminaciju prema tužiocu na taj način što je sudija u postupku postupao u korist tuženog Predškolske ustanove „Naša radost“ Kovin, te suprotno Ustavu i Zakonu o parničnom postupku sproveo radnje koje po zakonu nije smeo da sprovede u korist ovog tuženog, na taj način što nije odbacio odgovor na tužbu ovog tuženog, iako isti nije ispunjavao uslove urednosti iz odredbi ZPP, što iako su za to bili ispunjeni zakonski uslovi nije doneo presudu zbog propuštanja i što je kroz izjašnjenje povodom pritužbe tužioca na rad i postupanje sudija izložio neistinu da odgovor na tužbu sadrži sve što mora da sadrži u smislu odrebi Zakona o parničnom postupku.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o zabrani diskriminacije, Ustava Republike Srbije i odredbe Zakona o parničnog postupku i ocenili da tužbeni zahtev za utvrđenje diskriminicije nije osnovan, jer se radnje koje je tužilac označio kao diskriminatorsko postupanje ne mogu kvalifikovati kao diskriminacija i diskriminatorsko postupanje u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom RS (član 21) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009).

U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2.), te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

U članu 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je u stavu 1. propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao na primer po rasi, boji kože, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu, a stavom 2. istog člana propisano je da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima koji su pomenuti u stavu 1.

Pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja sadržan je u članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, koji pod navedenim pojmovima podrazumeva svako neopravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Kao oblici diskriminacije predviđeni su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskiriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje (član 5.), dok su posebni slučajevi diskriminacije propisani odredbama člana 15. do 27, pa je tako odredbom člana 15. propisano da svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene zakonske odredbe, kada su odbili tužbeni zahtev jer postupanje organa tužene, koje tužilac opisuje kao diskriminaciju, ne ispunjava uslove za traženu sudsku zaštitu po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije.

Tužilac nije u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja iz člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije učinio verovatnim da su procesne radnje suda, konkretno preduzete odnosno propuštene u parničnom postupku u predmetu Privrednog suda u Pančevu P 106/2017, koje su povod tražene zaštite, uticale na tok i ishod postupka i ostvarenje njegovih prava u njemu, te da je uzročno posledično takvim procesnim radnjama prema tužiocu učinjen bilo koji oblik diskriminacije.

Sudske odluke donete na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata nisu akti diskriminacije niti postupanje sudova prilikom odlučivanja može da bude diskriminatorsko postupanje. U smislu člana 145. stav 4. Ustava Republike Srbije pravilnost i zakonitost sudskih odluka može preispitivati samo nadležan sud u zakonom propisanom postupku. Dakle, u postupku zaštite od diskriminacije ne može se ocenjivati pravilnost postupanja suda u pojedinim sudskim postupcima, već zakonitost i pravilnost postupanja može biti preispitana samo od strane nadležnih sudova u postupcima po pravnim lekovima, odnosno u postupku po zahtevu za zaštitu prava na pravično suđenje pred Ustavnim sudom.

Zato tužbeni zahtev koji je odbijen nižestepenim presudama ne uživa traženu zaštitu u smislu člana 43. navedenog Zakona, pa nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je i odluka kojom je odbijen predlog za donošenje dopunske presude u smislu člana 356. stav 2. ZPP, jer je presudom prvostepenog suda odlučeno o tužbenom zahtevu u celosti.

Za svoje odluke nižestepeni sudovi su u obrazloženjima izneli detaljne, sveobuhvatne i pravilne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, smatrajući da revizijom tužioca nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 414. ZPP, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić