Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. Troškove revizijskog postupka je tražila opredeljeno.

Tužilja je sudu dostavila odgovor na reviziju tužene.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla da pobija revizijom ako je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanje sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 ST 1864/18 od 10.09.2018. godine, usvojen je prigovor tužilje i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku vođenim pred Privrednim sudom u Beogradu ST 4155/10, pa je naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Stečajni postupak nije završen a tužiljino potraživanje nije namireno. Tužilja je bila radnik stečajnog dužnika i prijavila je potraživanje po osnovu neisplaćene zarade i otpremnine, koje joj je u stečajnom postupku priznato u prvom isplatnom redu od 196.440,00 dinara i u trećem isplatnom redu od 962.935,00 dinara. Potraživanje tužilje obuhvata neisplaćenu zaradu za period od 31.08.2001. godine do 31.12.2005. godine i otpremninu, od čega je glavnica 325.406,00 dinara i zatezna kamata do otvaranja stečaja 637.520,00 dinara. Preduzeće, poslodavac tužilje „Industrija kotrljajućih ležajeva“ (IKL), prvi put je registrovano u sudskom registru 08.07.1948. godine a njegov osnivač je bila Vlada FNRJ. Počev od 1989. godine uskladilo je svoju pravnu formu sa tada važećem Zakonom o preduzećima i organizovalo se kao preduzeće sa potpunom odgovornošću. Potom je od 1991. godine, IKL organizovan kao deoničarsko društvo, a počev od 04.10.2002. godine kao akcionarsko društvo. Privatizovan je po Zakonu o svojinskoj transformaciji do kraja 1999. godine tako što je postupak svojinske transformacije okončan rešenjem Ministarstva privrede od 15.11.2001. godine pa je državi, u periodu kada je IKL bio organizovan kao akcionarsko društvo, pripadalo 41,5% od ukupnog broja akcija koje su prodate na berzi 29.07.2005. godine. Na dan otvaranja stečajnog postupka nad IKL AD Beograd, 22.10.2010. godine, u vlasništvu akcionarskog fonda je bilo 16.274 akcija što predstavlja 0,55% od ukupnog broja akcija. Rešenjem Vlade RS od 07.02.2002. godine, objavljenim u Službenom glasniku RS br. 7/01 od 11.02.2002. godine, na osnovu člana 3. i 3a Uredbe o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda, suspendovani su svi organi u DD IKL Beograd, pa je Vlada imenovala Odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja i vršioca dužnosti direktora koji će obavljati funkciju suspendovanog poslovnog organa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio, na osnovu odredbe člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer je zaključio da stečajni dužnik, bez obzira na završenu privatizaciju, nije uživao dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, pošto je Vlada Republike Srbije imenovala vršioca dužnosti direktora i Upravni odbor a suspendovala organe upravljanja preduzeća.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu ukazujući da se ne slaže sa shvatanjem Osnovnog suda da se radilo o „faktičkoj državnoj kontroli preduzeća“ jer je zaključio da je mešanje države u poslovanje preduzeća bilo dopušteno propisima koji su tada bili na snazi pa se nije radilo o „faktičkom“ već o legalnom preuzimanju upravljačkih funkcija, ali je prihvatio zaključak prvostepenog suda da tužiljin poslodavac nije bilo preduzeće nezavisno od države. Pošto tužiljino potraživanje po osnovu neisplaćenih zarada i otpremnine datira iz perioda kada je država, po posebnom propisu, suspendovala organe preduzeća IKL i kada je njenim poslovanjem upravljala preko organa imenovanih rešenjem Vlade RS, drugostepeni sud je zaključio da tužiljin poslodavac, bez obzira na strukturu kapitala, nije bio privredni subjekat nezavisan od države i iz tog razloga, u ovom slučaju, nemogućnost naplate priznatog potraživanja iz radnog odnosa iz stečajne mase preduzeća može da se dovede u vezu sa kontrolom države nad tužiljinim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku. Iz tog razloga, a ne po osnovu svojine na kapitalu, po mišljenju drugostepenog suda, država tužilji odgovara za štetu po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018.godine).

U konkretnom slučaju, tužilji je, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 ST 1864/2018 od 10.09.2018. godine, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu ST 4155/2010, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu ST 4155/10 od 22.10.2010. godine, nad preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“ A.D. iz Beograda koje je, u tom momentu, bilo u većinskom privatnom kapitalu, sa udelom države od 0,55% ukupnog broja akcija. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je za izvršne poverioce nastala usled nemogućnosti naplate njihovih potraživanja koja su bilo utvrđena pravnosnažnom odlukom suda, bilo priznata u stečajnom postupku, postoji kada je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom zbog toga što je Republika Srbija, donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju što je objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je prvi Zakon o privatizaciji odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 32/97), u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 123/2007) je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Zbog toga što je zakonskim rešenjima objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Međutim, ovde to nije slučaj pošto je IKL raspolagao većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine a nakon toga je postupak svojinske transformacije - privatizacije okončan rešenjem nadležnog Ministarstva poljoprivrede od 15.11.2011. godine. Tužiljino potraživanje datira iz perioda od 01.08.2001. godine do 31.12.2005. godine kada je država imala manjinski udeo u kapitalu društva od 41,50%. Ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije u smislu donetih zakona kojima su produžavani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućavanje izvršenja sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekat privatizacije, pošto se oni ne odnosi na stečajnog dužnika - poslodavca tužilje koji je privatizovan pre izmena Zakona o privatizaciji. Zbog toga je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što su tuženoj priznati troškovi koje je imala radi vođenja ove parnice na ime angažovanja svog pravobranilaštva za sastav odgovora na tužbu i jednog podneska po 11.250,00 dinara, sastav dve žalbe po 22.500,00 dinara i sastav revizije od 22.500,00 dinara, u smislu odredbe člana 153. stav 1, 154. i 162. Zakona o parničnom postupku, a primenom važeće Advokatske tarife.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić