Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu reviziju izjavljuje tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP-a.

Članom 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući u skladu sa citiranom odredbom zakona, Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

Nižestepeni sudovi su, utvrdili je tužilac lišen slobode 03.09.2004. godine, te da mu je određen pritvor, da mu je pritvor ukinut 15.09.2004. godine, a da je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Vranju Kv 1287/13 od 30.12.2013. godine obustavljen krivični postupak protiv ovde tužioca zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Nižestepeni sudovi su odmerili pravičnu naknadu nematerijalne štete za trpljenja tužioca zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode, uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, i to vreme trajanja lišenja slobode i uslove boravka tužioca u pritvoru, težinu i prirodu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, ugled koji je tužilac ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema tužiocu posle lišenja slobode, kao i porodične prilike tužioca.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Nižestepeni sudovi su primenili relevantne norme Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o obligacionim odnosima kojima kojima je regulisano prouzrokovanje štete kao izvor obligacije, kod odlučivanja o tužbenom zahtevu za naknadu štete koju je tužilac pretrpeo. Revident osporava materijalnopravne zaključke nižestepenih sudova koji su od uticaja na visinu dosuđene naknade nematerijalne štete, ukazujući da je dosuđena naknada u preniskom iznosu. Prema oceni Vrhovnog suda, dosuđenje naknade nematerijalne štete zavisi od konkretnog slučaja i utvrđenih činjenica, pa stoga nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. U reviziji se ne ukazuje na različitu sudsku praksu u predmetima sa istovrsnom činjeničnopravnom sadržinom, niti je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, a nije ni potrebno novo tumačenje prava.

Bez uticaja na dozvoljenost revizije su navodi tužioca da nižestepeni sudovi nisu odlučili o naknadi nematerijalne štete za pretrpljene psihičke patnje, odnosno da su bili dužni da presudom odluče o svim tužbenim zahtevima iznetim u tužbi. Revizija iz člana 404. ZPP-a se ne može izjaviti zbog eventualno učinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Na osnovu navedenog, primenom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužba je podneta 06.11.2015. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 1.316.000,00 dinara, što je protivvrednost od 10.914,93 evra po srednjem kursu NBS-a na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne drugostepene presude ne prelazi zakonom predviđeni cenzus od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić