Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da nema mesta primeni člana 404. ZPP, jer je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. t.2 ZPP, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 46/16 od 12.09.2017. godine i utvrđeno je da je ništava presuda Vojnog suda u Skoplju K 29/87 od 09.04.1987. godine od momenta donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, te da se rehabilitovano lice predlagač smatra neosuđivanim. Utvrđeno je da je tužilac bio osuđen na kaznu zatvora od dve godine i šest meseci, jer je odbio da primi na zaduženje oružje, iz razloga što je pripadnik verske zajednice „Jehovini svedoci“ i vera mu zabranjuje nošenje oružja. Tužilac je bio lišen slobode ukupno 883 dana (u periodu od 20.03.1987. godine do 19.08.1989. godine). U vreme lišenja slobode imao je 22 godine, a tokom izdržavanja kazne zatvora majka tužioca se razbolela i preminula, a da pritom nije imao priliku da je vidi, iako je to tražio. Higijena u KP domu je bila veoma loša, zimi je bilo hladno, a po izlasku na slobodu imao je teškoća da se uklopi u životnu sredinu, izgubio je stalni posao u ..., tako da je radio samo po ugovoru privremene i povremene poslove. Zahtev za rehabilitaciono obeštećenje zbog neosnovanog lišenja slobode tužilac je podneo 27.08.2018. godine nadležnoj komisiji Ministarstva pravde, ali sporazum nije postignut.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 26. Zakona o rehabilitaciji, u vezi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio rehabilitaciono obeštećenje – na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode 2.000.000,00 dinara, a odbio je u preostalom delu tužbeni zahtev, na osnovu člana 26.stav 3. Zakona o rehabilitaciji.

Drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo u pogledu visine pravične novčane naknade, pa je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode isplati iznos od još 1.200.000,00 dinara, dok je u preostalom pobijanom delu odbio zahtev za isplatu iznosa od još 10.045.000,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o tužiočevom zahtevu za naknadu štete.

Naime, odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/11), propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. tog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Dakle, osnov za tužiočevo potraživanje (kao rehabilitovanog lica) novčane naknade za nematerijalnu štetu koju trpi u vidu duševnih bolova zbog neosnovane osude i lišenja slobode sadržan je u citiranoj odredbi Zakona o rehabilitaciji, a ostvaruje se u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Vidovi pravno priznate nematerijalne štete, kao i uslovi i kriterijumi za odmeravanje za dosuđivanje pravične novčane naknade regulisani su članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, koji između ostalog propisuje da će sud za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o njenoj visini, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenim zakonskim odredbama predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Naime, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja (883 dana) i uslovi lišenja slobode, razloge zbog kojih je lišen slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je na osnovu svih utvrđenih bitnih okolnosti konkretnog slučaja i nastalih posledica situacije u kojoj se tužilac našao, pravilno odlučio kada je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode isplati iznos od još 1.200.000,00 dinara, što sa iznosom od 2.000.000,00 dinara dosuđenih stavom prvim izreke presude Višeg suda u Beogradu P 18594/18 od 26.10.2020. godine, daje iznos od 3.200.000,00 dinara, odmeren pravilnom primenom člana 200. ZOO, ocenivši da je to adekvatna novčana satisfakcija za tužioca, a u skladu sa ciljem kome služi naknada nematerijalne štete. Ovo posebno ako se ima u vidu da je primarna moralna satisfakcija ostvarena donošenjem odluke o rehabilitaciji tužioca i uklanjanju iz pravnog poretka ništavih sudskih odluka.

Stoga nisu osnovani navodi revizije tužioca kojim je odbijen tužbeni zahtev u preostalom delu i da je on diskriminisan u odnosu na lica koja potražuju i ostvaruju sudsku zaštitu prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode dosudom većih iznosa upravo iz razloga što se ne radi o licima u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Tužilac je (delimičnu) satisfakciju doživeo prvenstveno u postupku rehabilitacije donošenjem odluke koja predstavlja priznanje i deklaraciju države za nezakonito postupanje prema tužiocu kao rehabilitovanom licu, što je i ako nedovoljna satisfakcija, u znatnoj meri umanjilo duševne bolove tužioca zbog neosnovanog lišenja slobode. Iznos dosuđen tužiocu za traženi vid nematerijalne štete zajedno sa ostalim merama (rehabilitacija, odluka nadležnog državnog organa, odnosno priznanje država da je ovde učinjena velika greška i drugo) može da dovede do uspostavljanja poremećene psihičke ravnoteže kod tužioca zbog učinjenih povreda njegovih prava. Dosuđivanje višeg iznosa novčane naknade bilo bi protivno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Pravilno je pobijanom odlukom odlučeno i o troškovima postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić