Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3930/21 od 12.08.2021. godine, donetom u drugom stepenu, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavovima prvom i osmom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke, tako što je utvrđeno da je ništav ugovor I/1 Ov. 7917/2000 od 07.06.2000. godine zaključen između tužene zadruge kao prodavca i tuženog BB kao kupca i obavezan tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz dvosobnog stana na ... spratu zgrade broj ... u Ulici ... u ... na k.p. ... k.o. ... i da stan ispražnjen od svih lica i stvari preda tužiocu. Stavom trećim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u petom stavu izreke tako što je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog BB za utvrđenje njegovog prava svojine napred opisanog stana, dok je stavom četvrtim izreke preinačena prvostepena presuda u stavovima šestom i sedmom izreke i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i zaključio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, majka tužioca VV i njene sestre GG i DD bile su vlasnice neuseljivih stambenih jedinica u dvorišnoj zgradi u Ulici ... broj ... u ... . Svaka od njih je bila vlasnik po jednog dvosobnog konfornog stana od po 69 m2 koji su svi bili opterećeni stanarskim pravom, i to VV stana u prizemlju (sa nosiocem stanarskog prava ĐĐ), GG stana na ... spratu (sa nosiocem stanarskog prava EE) i DD stana na ... spratu (sa nosiocem stanarskog prava ŽŽ), s tim što je ona bila i vlasnik sobe u ... (sa nosiocem stanarskog prava ZZ), dok je stan u ... pripadao Opštini Vračar. Navedena zgrada je eksproprisana 29.08.1967. godine uz naknadu i preneta u Fond društvene svojine u korist tužene Stambene zadruge „Partizanski put“ u cilju stambene izgradnje. Naknade za eksproprisanu imovinu (za građevinski materijal i za radnu snagu) određene su 30.10.1967. godine svakoj od vlasnica zasebno i isplaćene u celosti 18.01.1968. godine od strane tužene zadruge, uključujući stanarine pripadajuće zaključno sa 31.12.1967. godine. Nakon toga, tuženoj zadruzi je je odobreno, po iseljenju stanara, rušenje postojećih objekata (rešenjem od 28.03.1968. godine). Tužena zadruga je raselila stanare tako što je obezbedila odgovarajuće stanove nosiocima stanarskih prava, i to ĐĐ dvosobni komforni stan od 61,24m2 u ... .../..., ŽŽ dvosobni komforan stan od 63,28 m2 u ... ... na ... i ZZ stan od 32,21m2 u Ulici ... ... u ... . U stanu na ... spratu ostala je da stanuje EE, koja je bila nosilac stanarskog prava po ugovoru od 01.12.1963. godine, da bi kasnije (11.02.1991. godine) takav ugovor zaključila i sa tuženom zadrugom, kao sopstvenikom stana. Stan na ... spratu pomoćne zgrade u ... ... tužena zadruga je, osporenim ugovorom od 07.06.2000. godine, prodala i predala tuženom BB, koji je isplatio kupoprodajnu cenu u celosti i 13.09.2000. godine uknjižio svoje pravo svojine na stanu koji od tada neprekidno koristi.

Po majčinoj smrti, tužilac je 29.02.1988. godine oglašen za jedinog naslednika njene zaostavštine koja se sastojala od prava zakupa zidane porodične grobnice na beogradskom Novom groblju. Tužiočeve tetke su mu 2005. godine, sudski overenim ugovorima, poklonile stanove u dvorišnoj zgradi u ... ..., i to stan na ... spratu (GG, ugovorom od 06.06.2005. godine) i stan na ... spratu i sobu u ... (DD, ugovorom od 20.05.2005. godine). Rešenje o eksproprijaciji od 1967. godine poništeno je 2005. godine. Stavom drugim izreke rešenja od 2005. godine odlučeno je da će se, po njegovoj pravnosnažnosti, sporazumom između krajnjeg korisnika (tužene zadruge) i podnosilaca zahteva – ranijih vlasnika (stana na ... spratu GG, stana na ... spratu i sobe u ... DD i stana u prizemlju tužioca AA, zakonskog naslednika VV), utvrditi visina povraćaja naknade isplaćene za eksproprisanu nepokretnost. Istim rešenjem (stavom trećim izreke) konstatovano je da će, po njegovoj pravnosnažnosti i ispunjenju obaveze iz stava drugog, nadležni zemljišno-knjižni sud sprovesti ispravku – uknjižbu u zemljišnim knjigama na nepokretnostima u dvorišnoj zgradi u Ulici ... ... na k.p. ... k.o. ... . Navedeno rešenje je konačno 02.04.2007, a pravnosnažno 10.04.2008. godine.

Ranije je u ovoj parnici (presudom Višeg suda u Beogradu P 717/12 od 22.11.2018. godine, potvrđenom u tom delu presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6457/19 od 19.11.2020. godine) pravnosnažno odbijen zahtev tužioca da mu tužena zadruga naknadi izmaklu korist od 13.093.857,76 dinara na ime mesečne tržišne zakupnine sve četiri nepokretnosti u ... ... (jer su one bile opterećene stanarskim pravom i pre eksproprijacije, a ispražnjene su tako što je tužena zadruga snosila troškove raseljavanja nosilaca stanarskih prava). Istom presudom obavezan je tužilac da isplati tuženoj zadruzi valorizovan iznos od 3.261.932,00 dinara naknade isplaćene za eksproprijaciju, a odbijen zahtev tužene zadruge da joj tužilac naknadi troškove raseljavanja nosilaca stanarskog prava. Kasnije tokom ovog postupka je pravnosnažno odbijen i tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj zadruzi za naknadu materijalne štete (zbog „propasti stvari“) od 22.496.700,00 dinara u visini tržišne vrednosti deeksproprisanih stanova, koje zadruga nije vratila tužiocu u državinu nakon donošenja rešenja o deeksproprijaciji.

Polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena zadruga postupala nesavesno, jer nije privela nameni katastarsku parcelu ... k.o. ... i nije srušila eksproprisani objekat i izgradila novi, suprotno svojoj dužnosti iz rešenja o eksproprijaciji od 29.08.1967. godine, i jer je 2000. godine prodala stan tuženom BB protivno utvrđenoj nameni tog stana (zbog čega nije bila ovlašćena za otuđenje stanova, već samo za rušenje dvorišne zgrade u kojoj su stanovi i za izgradnju novog objekta). Prvostepeni sud je ocenio međutim da je tužena zadruga imala zakoniti osnov korišćenja i raspolaganja navedenim nepokretnostima, a da je tuženi BB bio savestan, s obzirom da je pravo svojine predmetnog stana stekao od tužene zadruge u momentu kad nijedno treće lice nije polagalo pravo na taj stan, jer je rešenje o deeksproprijaciji doneto pet godina nakon što je tuženi stekao pravo svojine na predmetnom stanu. Prema stavu prvostepenog suda, rešenje o poništaju rešenja o eksproprijaciji (deeksproprijacija) ne proizvodi pravne posledice ništavosti u smislu Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što rešenje o eksproprijaciji nije bilo protivzakonito u momentu donošenja, već su uslovi za poništaj nastali nakon toga, kad zadruga ne privede nameni nepokretnost u određenom roku i kad formalno bude doneto rešenje o poništaju eksproprijacije. Zbog toga rešenje od 2005. godine deluje za budućnost i njime se ne može dirati u prava lica koja su stečena pre donošenja tog rešenja, naročito kad su ta lica savesni sticaoci, kao što je to bio tuženi BB. S obzirom na navedeno, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora od 07.06.2000. godine kojim je tužena zadruga prodala stan tuženom BB i za iseljenje tog tuženog i predaju stana ispražnjenog od svih lica i stvari tužiocu. Smatrajući da se rešenje o poništaju eksproprijacije donosi tek ako su naknadno ispunjeni uslovi za poništaj i da ono stoga može delovati samo za ubuduće i da je između tuženih zaključen pravno valjan ugovor o prometu nepokretnosti koji je odmah u potpunosti i ispunjen, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi BB savestan i zakoniti vlasnik predmetnog stana po osnovu ugovora o kupoprodaji od 07.06.2000. godine i usvojio njegov protivtužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer je tužena zadruga raspolagala nepokretnošću na kojoj nije imala vlasnička prava, s obzirom da takva prava nije stekla u smislu odredaba člana 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, zbog čega je ugovor od 07.06.2000. godine protivan prinudnim propisima. Osim toga, drugostepeni sud je smatrao pogrešnim zaključak prvostepenog suda da je tuženi BB bio savestan prilikom zaključenja ugovora od 07.06.2000. godine, jer se u činjenicu da tužena zadruga nije imala pravo svojine stana koji mu je prodala mogao uveriti uvidom u list nepokretnosti u kome su druga lica upisana kao vlasnici, kao i uvidom u rešenje o eksproprijaciji koje ne legitimiše tuženu zadrugu kao vlasnika nepokretnosti, već samo kao korisnika eksproprijacije sa određenim ciljem na eksproprisanoj nepokretnosti. Stoga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je utvrdio ništavost ugovora od 07.06.2000. godine i obavezao tuženog BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i preda ga tužiocu ispražnjenog od svih lica i stvari (stavom drugim izreke drugostepene presude) i odbio tužbeni zahtev tuženog BB da se utvrdi da je on vlasnik predmetnog stana (stavom trećim izreke drugostepene odluke).

Odluka drugostepenog suda nije pravilna zbog pogrešne primene materijalnog prava, usled koje i činjenično stanje potrebno za presuđenje nije potpuno utvrđeno.

Pre svega, pogrešan je stav drugostepenog suda da je pravno dejstvo rešenja o deeksproprijaciji takvo da se njime utvrđuje ništavost svih pravnih situacija koje su nastale pre njegovog donošenja. Pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji nije nezakonito prilikom donošenja da bi se moglo, bez zakonom propisanih uslova, poništavati. Kod poništaja rešenja o eksproprijaciji (deeksproprijacija) radi se o naročitoj situaciji u kojoj je potrebno da se naknadno, tokom određenog perioda, steknu zakonom propisani uslovi da bi eksproprijacija bila poništena – potrebno je da korisnik eksproprijacije ne izvrši, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije je izgradnje izvršena eksproprijacija i da raniji sopstvenik, odnosno njegov naslednik podnese zahtev u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi. Da je posledica deeksproprijacije ništavost rešenja o eksproprijaciji od njegovog donošenja, Zakonom o eksproprijaciji ne bi bila ostavljena mogućnost da rešenje o eksproprijaciji ipak proizvodi pravno dejstvo ukoliko u određenom roku ne bude zahtevana deeksproprijacija, dakle u tom slučaju zakonom ne bi bilo propisano da se zahtev za poništaj rešenja o eksproprijaciji ne može staviti po isteku roka od pet godina od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi (član 36. stav 4). Budući da Zakon o eksproprijaciji ne uređuje bliže imovinsko-pravne odnose stranaka u vezi sa poništajem eksproprijacije, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, za rešavanje pravnih odnosa koji prostiču iz deeksproprijacije merodavne su odredbe Zakona o obligacionim odnosima – ZOO kojima su propisane pravne posledice raskida ugovora. To znači da strana koja je izvršila ugovor potpuno ili delimično ima pravo da joj se vrati ono što je dala, a ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132).

Osim toga, u konkretnom slučaju proteklo je gotovo četiri decenije od eksproprijacije 1968. do deeksproprijacije 2005. i podnošenja tužbe u ovom postupku 26.01.2007. godine. Protek vremena inače, pa i u konkretnom slučaju, može dovesti do situacije u kojoj jedna pravna činjenica, na osnovu koje je savesno lice steklo neko pravo na stvari, onemogućava drugo lice da ostvari svoje pravo na istoj stvari, odnosno do toga da se izvršenje rešenja o deeksproprijaciji (vraćanje datog) ne može sprovesti zbog pravne nemogućnosti izvršenja. Upravo zbog mogućnosti nastanka ovakve situacije trećim stavom izreke rešenja o deeksproprijaciji od 2005. godine bilo je konstatovano da će nadležni zemljišno-knjižni sud sprovesti ispravku– uknjižbu u zemljišnim knjigama na nepokretnostima u dvorišnoj zgradi u Ulici ... ... tek kada se steknu svi uslovi: da to rešenje postane pravnosnažno, da bude utvrđena visina iznosa naknade isplaćene za eksproprisanu nepokretnost i da taj iznos bude isplaćen. Uostalom, važećim Zakonom o opštem upravnom postupku (član 183. stav 1. tačka 3), kao i ranijim istoimenim zakonom (član 257. stav 1. tačka 3), nemogućnost izvršenja rešenja propisana je kao razlog za oglašavanje rešenja ništavim (situacija u kojoj je vlasnik stvari postalo treće savesno lice, na šta navode okolnosti konkretnog slučaja, predstavlja pravnu nemogućnost za izvršenje rešenja o deeksproprijaciji).

Društvena potreba za pravnom sigurnošću i predvidivošću uslovila je da zakonodavac uredi ovakve situacije odredbama više zakona. S tim u vezi je uspostavljena fikcija apsolutne tačnosti zemljišnih knjiga, prema kojoj se (po isteku tri godine od upisa) smatralo da postoje sva prava koja su upisana u zemljišne knjige i da su pravno valjana dok se protivno ne dokaže. Ta fikcija važila je kako 2000. godine (kad su tuženi zaključili osporeni ugovor, na osnovu koga je izvršen upis prava svojine tuženog BB u zemljišnu knjigu), shodno pravnim pravilima imovinskog prava sadržanim u paragrafima 70. i 71. Zakona o zemljišnim knjigama, koja su se primenjivala, na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije (“Službeni list FNRJ'', br. 86/46, 105/46, 96/47), do početka primene važećeg Zakona o državnom premeru i katastru. Isto važi i sada, jer je članom 63. Zakona o državnom premeru i katastru (“Službeni glasnik RS'', br. 18/2010, 65/13, 15/15-Odluka Ustavnog suda, 96/15, 47/17- Autentično tumačenje, 113/17-drugi zakon, 27/18-dr. zakon, 41/18-dr. zakon, 9/20-dr. zakon) propisano načelo pouzdanja prema kome su istiniti i pouzdani podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti, tako da niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja.

Interesom pravne sigurnosti bio je rukovođen zakonodavac i prilikom donošenja svih zakona o eksproprijaciji kojima su ovlašćivani raniji sopstvenici eksproprisane nepokretnosti da podnesu zahtev za poništaj rešenja o eksproprijaciji ako korisnik eksproprijacije ne izvrši, prema prirodi objekta, znatnije radove. Za tu svrhu bili su propisivani rokovi koji su tekli od pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji. U prvo vreme rok je bio dvogodišnji, saglasno članu 31. stav 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni list FNRJ“, br. 12/57, 53/62, 13/65, 5/68, 7/68, 11/68-prečišćen tekst). Kasnije je istoimenim zakonom („Službeni glasnik SRS“, br. 22/73, 6/77, 47/77-prečišćen tekst, 6/78, 27/78) bio propisan trogodišnji rok (član 38. stav 3), s tim da je stavom 4. istog člana bilo propisano i da se takav zahtev ne može staviti po isteku pet godina. Zatim je propisan petogodišnji rok, članom 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, 40/84, 53/87, 22/89, 15/90, „Službeni glasnik RS“, br. 6/90, „Službeni list SRJ“, br. 53/95). Važećim Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, „Službeni list SRJ“, br. 16/2001, „Službeni glasnik RS“, br. 23/2001, 20/09, 55/13-Odluka Ustavnog suda, 106/16-Autentično tumačenje), na osnovu koga je 15.06.2005. godine i doneto rešenje o deeksproprijaciji, propisan je trogodišnji rok u kome raniji sopstvenik eksproprisane nepokretnosti, odnosno njegov naslednik može da stavi zahtev za izmenu ili poništaj rešenja o eksproprijaciji (član 36. stav 3), ako korisnik eksproprijacije nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije je izgradnje izvršena eksproprijacija. Štaviše, takav zahtev ne može se podneti po isteku roka od pet godina od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi (stav 4. istog člana).

Odredbe Zakona o obligacionim odnosima takođe se moraju imati u vidu u situaciji u kojoj jedna pravna činjenica, nastala tokom proteka vremena, na osnovu koje savesno lice stekne pravo na kakvoj stvari, onemogućava drugo lice da ostvari svoje pravo na istoj toj stvari. Naime, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije šta drugo predviđeno za određeni slučaj, kada je zaključenje ugovora zabranjeno samo jednoj strani, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (član 103. stav 2).

Da bi bilo pravilno primenjeno materijalno pravo na koje je ukazano ovim rešenjem bilo je neophodno pouzdano utvrditi da li su tužilac, odnosno njegove pravne prethodnice, podnosili zahtev za deeksproprijaciju u skladu sa propisima koji su važili nakon izvršene eksproprijacije na koje je ukazano ovim rešenjem, što je od značaja za ocenu savesnosti tuženog BB i s tim u vezi punovažnosti ugovora zaključenog 2000. godine između tuženih. Takođe, savesnost tuženog BB prilikom kupovine predmetnog stana neophodno je pravilno oceniti i s obzirom na ostale okolnosti konkretnog slučaja, dokaze u spisima i citirane odredbe materijalnog prava koje nisu primenjene. Naime, u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora između tuženih, tužena zadruga je bila uknjižena i kao nosilac prava korišćenja i kao nosilac prava raspolaganja predmetnim stanom, a u zemljišnoj knjizi na predmetnom stanu nisu bili upisani nikakvi tereti ni naznake o tome da je stan eksproprisan, o čemu postoje dokazi u spisima koje drugostepeni sud nije imao u vidu. Od svega rečenog, a naročito od činjenice da je tužena zadruga, istovremeno sa zaključenjem ugovora i prijemom cele ugovorene kupoprodajne cene stana, stan predala tuženom BB i da ga on od tada nesmetano koristi, zavisi da li je vlasnik predmetnog stana (na kome je inače od avgusta 2000. godine uknjiženo pravo svojine tuženog BB) postao tuženi ili tužilac, na osnovu rešenja o deeksproprijaciji od 2005. godine koje nije sprovedeno u zemljišnoj knjizi na način određen stavom trećim izreke tog rešenja, naročito kad se imaju u vidu konkretne okolnosti i oceni i to da li je u ovom slučaju moguće izvršenje rešenja o deeksproprijaciji.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti rečene nedostatke i doneti novu odluku o žalbi, imajući u vidu i to da je rešenje o deeksproprijaciji doneto 15. juna a ne 15. maja 2005. godine. Ukoliko bi, i pored svega rečenog, eventualno našao da su zahtevi tužioca osnovani, drugostepeni sud bi tad trebalo da oceni i to da li je tuženi BB, dugogodišnjim korišćenjem predmetnog stana, stekao pravo na dom, na šta se ukazuje revizijom, od čega bi zavisila odluka o zahtevu tužioca za obavezivanje tuženog da stan isprazni od lica i stvari i preda mu ga, ali bi u tom slučaju, za pravilnu primenu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa, bilo neophodno tumačiti i primeniti odredbe merodavnog domaćeg prava u skladu sa odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima i odlukama Evropskog suda za ljudska prava, prema kojima je “dom” autonoman pojam.

Pošto pravilna primena materijalnog prava zahteva da se činjenično stanje upotpuni, odnosno da drugostepeni sud ceni činjenice na koje mu je ukazano ovim rešenjem, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo drugostepenu presudu u preinačujućem delu, kao i za troškove parničnog postupka, i predmet vratio tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi, primenom člana 416. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić