Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje na osnovu člana 408. u vezi s članom 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23) i čl. 27. stav 2. i 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da su 28.10.2015. godine eksproprisane tri parcele predlagača u k.o. ..., i to .. površine 1195 m2, .. površine 13 m2 i .. površine 2073 m2, ukupne površine 3281 m2 u korist Grada Beograda, a za potrebe krajnjeg korisnika Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Grada Beograda J.P, radi detaljne regulacije zone komercijalnih i privrednih sadržaja duž auto-puta Beograd-Niš. Između dotadašnjeg vlasnika eksproprisanih parcela i krajnjeg korisnika nije došlo do sporazuma o iznosu naknade pred nadležnim organom uprave, pa je pokrenut postupak pred sudom radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost. Poreska uprava, Filijala Voždovac procenila je tržišnu vrednost eksproprisanih nepokretnosti na iznos od 3.015,36 dinara po m2 i taj iznos umanjila za 10% po osnovu javnog interesa na 2.713,82 po m2, dok je veštačenjem utvrđena tržišna vrednost eksproprisanih nepokretnosti u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po m2 odnosno na dan presuđenja 11.824,00 dinara po m2 (dinarska protivvrednost jednog evra na dan presuđenja iznosila je 118,24 dinara).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao krajnjeg korisnika da isplati predlagaču naknadu za eksproprisano zemljište prema tržišnoj vrednosti predmetnih parcela, utvrđenoj na osnovu veštačenja.

Rešavajući o žalbi protivnika predlagača, drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu primene odredbe člana 42. stav 1. Zakona o eksproprijaciji, prema kojoj poreska uprava ne određuje tržišnu cenu eksproprisane nepokretnosti, već vrši njenu procenu.

Navodima revizije korisnika eksproprijacije o tome da je drugostepeni sud pogrešio kada je prihvatio tržišnu cenu predmetnih nepokretnosti iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, a ne onu koja proizlazi iz izveštaja poreske uprave, suštinski se osporava primena procesne odredbe iz člana 8. ZPP, a time i utvrđeno činjenično stanje što ne može predstavljati revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Zakonom o eksproprijaciji (član 42) je propisano da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta ako zakonom nije drugačije propisano (stav 1); da procenu tržišne cene iz stava 1. vrši organ za utvrđivanje poreza na promet apsolutnih prava na nepokretnostima (stav 2). Organ nadležan za utvrđivanje poreza za prenos apsolutnih prava i nepokretnosti (poreska uprava) vrši procenu tržišne cene konkretne nepokretnosti koja je eksproprisana, što ujedno predstavlja i najniži iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost. Pri tome, poreska uprava ne određuje tržišnu cenu eksproprisane nepokretnosti već vrši njenu procenu, a u slučaju da ne postigne sporazum o naknadi jedino je sud nadležan da u vanparničnom postupku odredi naknadu za eksproprisanu nepokretnost. Naime, iz odredbe člana 136. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku proizlazi da sud, pored procene koju je dala poreska uprava, može da izvede i druge dokaze koji učesnici predlažu i da odredi veštačenje ako smatra da je to od značaja za određivanje visine naknade.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je Poreska uprava – Filijala Voždovac 20.07.2016. godine procenila tržišnu vrednost predmetnih nepokretnosti bez izlaska na teren, na osnovu dva pravnosnažna rešenja od 17.12.2014. godine, oba doneta u postupku utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prava za izvršen promet katastarskih parcela na istom mestu, dok je nalaz i mišljenje koji su nižestepeni sudovi prihvatili dat po izlasku na lice mesta na eksproprisane katastarske parcele koje se nalaze paralelno pored i sa izlaskom na auto-put, u komercijalnoj zoni pored objekta kompanije „Ikea“, i to u momentu kada je jedna od eksproprisanih parcela (k.p. ..) predstavljala veliko gradilište. Nižestepeni sudovi su prihvatili nalaz i mišljenje sudskog veštaka o tome da tržišnu vrednost određuje tržište, a ne državni organ, da predmetne parcele nemaju nikakve realne faktore zbog kojih bi se koristio korektivni faktor i njihova cena umanjivala za 10% pošto su one pristupne auto-putu i imaju izlaz na njega, a srednja tržišna cena utvrđena je na bazi podataka registra cena nepokretnosti pri Republičkom geodetskom zavodu koji sadrži podatke iz ugovora o prometu i ugovora o zakupu nepokretnosti koje ugovore zavodu dostavljaju organi nadležni za overu ugovora – javni beležnici i osnovni sudovi. S obzirom na izloženo, kao i na okolnost da krajnji korisnik, osim predloga da se prihvati procena poreske uprave, nije predložio izvođenje bilo kakvih drugih dokaza kojima bi osporio pravilnost i prihvatljivost procenjene tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti koju je izvršio sudski veštak, neosnovano se revizijom pobija pravilnost primene materijalnog prava u konkretnom slučaju isticanjem da je utvrđena naknada previsoka.

Kako se ni ostalim navodima revizije, koji su već isticani u sprovedenom postupku i detaljno i pravilno ocenjeni u pobijanoj odluci, ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju krajnjeg korisnika i odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić