U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca „Intergradnja COOP“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Dušan Mijatović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije-Ministarstvo finansija, Uprava carina, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 322/19 od 07.11.2019. godine, u sednici održanoj dana 12.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 322/19 od 07.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 813/14 od 05.04.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade štete isplati iznos od 5.317.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.10.2014. godine kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 165.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 322/19 od 07.11.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i navedena prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a navodi revizije ne sadrže konkretizaciju učinjene bitne povrede na koju se paušalno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ovde tužilac je angažovao privredno društvo „Petšped logistic“DOO Beograd da za njegove potrebe obavlja poslove špedicije i organizacije transporta robe od strane ino partnera, zbog čega je radi naplate carinskih računa i usluga, avgusta 2011. godine uplatio novčana sredstva na račun tog privrednog društva u iznosu od 5.657.000,00 dinara. Međutim, tužiocu je putem prinudne naplate od strane Uprave carina RS zbog neplaćenih carinskih računa zaplenjen iznos od ukupno 5.317.000,00 dinara, obzirom da je „Petšped logistic“DOO samo zanemarljivi deo od prenesenih mu sredstava tužioca, uplatio tuženoj dugovanja na ime carinskih računa, pa je ostatak naplaćen od tužioca prinudnim putem. Tužilac je krajem novembra 2011. godine utvrdio da nije bila u pitanju greška, već da je „Petšped logistic“DOO zadržao sredstva koja mu je uplatio za ugovorene poslove, a nije platio carinu i PDV, nakon čega je protiv ovog pravnog lica podneo krivičnu prijavu u predmetu Kt 3979/12. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St br. 127/13 od 29.11.2013. godine otvoren je stečajni postupak nad „Petšped logistic“DOO, a tužilac je 13.02.2014. godine podneo prijavu potraživanja, ali je Privredni sud u Beogradu rešenjem od 19.09.2014. godine zaključio postupak stečaja s obzirom da stečajni dužnik nema imovinu. Plenidba novčanih sredstava sa računa tužioca u korist Uprave carina realizovana je 05.10. i 07.10.2011. godine. Pošto je na ime plaćanja carinskog duga tužilac bio uplatio novčana sredstva navedenom privrednom društvu koja su mu prinudno naplaćena od strane tuženog u utuženom iznosu, zahtevao je naknadu ovog (utuženog) iznosa kao naknadu štete koja je za njega nastala plaćanjem istog duga dva puta.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je osnovan istaknuti prigovor tužene o zastarelosti tužiočevog potraživanja jer je protekao rok od tri godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo na osnovu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Zaključujući da je tužilac saznao za štetu prinudnom naplatom od strane Uprave carina 05. i 07.10.2011. godine a tužbu u ovoj pravnoj stvari je podneo dana 31.10.2014. godine.

Ukoliko bi se rok zastarelosti računao od zaključenja stečajnog postupka nad „Petšped logistic“DOO, u tom slučaju bi tužbeni zahtev bio neosnovan budući da je tužilac u konkretnom slučaju dužnik carinskog duga koji je i u slučaju posrednog zastupanja odgovoran za carinski dug na osnovu člana 237. stav 3. u vezi člana 5. Carinskog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/2010, sa izmenama ... 113/2017). Tuženi je postupao kao organ koji je zakonom ovlašćen za naplatu carinskog duga, odnosno za obezbeđenje tog duga kada je carinski dug prinudno naplatio od tužioca kao carinskog dužnika, postupajući u skladu sa odredbama citiranog zakona, te zato nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene na osnovu člana 172. ZOO koji bi bio u uzročno- posledičnoj vezi sa štetom koju je tužilac pretrpeo.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi prihvatio izloženo pravno stanovište prvostepenog suda, uz dodatnu argumentaciju da su tužilac i „Petšped logistic“DOO solidarni dužnici na osnovu člana 250. Carinskog zakona, iz čega sledi da je nadležni carinski organ imao pravo da naplati carinski dug od bilo kog solidarnog dužnika. Pri čemu je dužnik nastalog duga kako deklarant („Petšped logistic“DOO Beograd) na osnovu člana 5. istog zakona, tako i tužilac kao lice za čiji račun je deklaracija podneta (član 237. stavovi 2. i 3. Carinskog zakona). Organ tužene ovlašćen za naplatu carinskog duga je zakonito postupao kada je carinski dug prinudno naplatio od tužioca kao carinskog dužnika obzirom na to da „Petšped logistic“DOO koga je sam tužilac izabrao kao posrednog zastupnika, nije izmirio carinski dug za koji mu je tužilac uplatio novac.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova o zastarelosti tužiočevog potraživanja zbog proteka roka iz člana 376. ZOO u situaciji kada je tužilac saznao za štetu i učinioca plenidbom novčanih sredstava sa njegovog računa u korist Uprave carina u dane 05. i 07.10.2011. godine, zbog čega nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Kod ove pravilne ocene osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti tužiočevog potraživanja i ocene o postojanju solidarne odgovornosti dužnika i posrednog zastupnika za carinski dug koji nastaje pri uvozu robe na osnovu člana 250. Carinskog zakona, bez uticaja su revidentovi navodi o propustima Uprave carina da postupi na osnovu člana 255. u vezi člana 99. Carinskog zakona jer ga kao dužnika nije obavestila o dugu, a u situaciji kada roba obuhvaćena deklaracijom nije trebala da bude puštena deklarantu ako carinski dug nije plaćen ili obezbeđen.

Pravilno je doneta i odluka o troškovima postupka na osnovu članova 153. 154. i 162. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić