U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Mišković, advokat iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje sa sedištem u Beogradu, radi utvrđenja delimične ništavosti poravnanja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3515/18 od 07.11.2018. godine, u sednici održanoj 11.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3515/18 od 07.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 33990/16 od 20.02.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je delimično ništavo vansudsko poravnanje zaključeno 04.02.2009. godine između stranaka, shodno članu 105. ZOO, u članu 5. i 6, kojim se tužilac odrekao daljih potraživanja prema tuženom po osnovu neisplaćenih penzija. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćenih penzija za period od 01.03.2002. godine do 10.04.2004. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati penziju za period od 01.03.1999. godine zaključno sa februarom 2002. godine, i to pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 101. 696,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.02.2018. godine do isplate. Stavom petim izreke, tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3515/18 od 07.11.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se utvrdi da je delimično ništavo vansudsko poravnanje zaključeno 04.02.2009. godine između stranaka, shodno tuženom po osnovu neisplaćenih penzija. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati penziju za period od 01.03.2002. godine do 10.04.2004. godine i to pojedinačno iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate. Stavom trećim izeke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, a žalba tužioca odbijena, kao neosnovana. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom petim izreke, odbijen je, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem tuženog od 22.10.1997. godine priznato pravo na invalidsku penziju počev od 12.11.1996. godine. Tuženi tužiocu nije isplaćivao penziju u periodu od 01.03.1999. godine do 10.04.2004. godine. Stranke su 04.02.2009. godine zaključile vansudsko poravnanje, iz kog poravnanja i to člana 4. sledi da su se ugovorne strane saglasne da se uspostavi isplata penzije u skladu sa članom 123. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br.34/03, 64/04, 84/04 i 85/05), s obzirom da je 11.04.2004. godine podnet zahtev za nastavak isplate penzije sa kompletnom dokumentacijom i da je do obustave isplate penzije došlo bez krivice tuženog. U članu 5. poravnanja konstatovano je da će izvršenjem obaveze od strane tuženog u skladu sa članom 4. ovog poravnanja da budu izmirene sve obaveze prema tužiocu. Iz člana 6. poravnanja sledi da su se ugovorne strane saglasne da se potpisivanjem poravnanja i isplatom iznosa koji će utvrditi i izvršiti isplatna služba tuženog u roku od 30 dana od dana potpisivanja, da tužilac nema više nikakvih potraživanja prema tuženom. Među strankama je nesporno da je predmetno poravnanje izvršeno i da je tuženi sve penzije, počev od utvrđenog dana u poravnanju uredno isplatio tužiocu. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tužiocu u periodu od marta 1999. godine do 10.04.2004. godine manje isplaćena penzija u visini od 324.719,18 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je poravnanje zaključeno između stranaka 04.02.2009. godine ništavo u članu 5. i 6, kojim se tužilac odrekao daljih potraživanja prema tuženom na osnovu neisplaćenih penzija, jer je smatrao da je penzija stečeno pravo i da je članom 5. i 6. spornog poravnanja povređeno pravo tužioca na mirno uživanje imovine, garantovano članom 1. Protokolom 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i da se to pravo može ograničiti ili prestati samo prema odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, i da je poravnanje u spornom delu suprotno Ustavu Republike Srbije, koji garantuje neprikoosnovenost imovine i načelu zabrane zloupotrebe dominantnog položaja i dobrih običaja i da su sporne odredbe obzirom da je utvrdio da su sporne odredbe poravnanja ništave, prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužioca za isplatu penzije za period za koji ovo potraživanje tužioca nije zastarelo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca.

Zakonom o obligacionim odnosima, članom 103 stavom 1. propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Članom 1089. stavom 1. propisano je da ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Članom 1090. stavom 1. propisano je da se popuštanje može sastojati, između ostalog, u delimičnom ili potpunom priznavanju nekog zahteva druge strane ili u odricanju od nekog svog zahteva; uzimanju na sebe neke nove obaveze; u smanjenju kamatne stope; u produženju roka; u pristajanju na delimične otplate; u davanju prava na odustanicu. Članom 1092. stavom 1. propisano je da predmet poravnanja može biti svako pravo kojim se može raspolagati. Članom 1093. stavom 1. propisano je da za ugovor o poravnanju važe opšte odredbe o dvostranim ugovorima, ako za njega nije šta drugo predviđeno. Članom 1094. propisano je da se zbog prekomernog oštećenja ne može tražiti poništenje poravnanja. Članom 1097. stavom 1. propisano je da je poravnanje ništavo ako je zasnovano na pogrešnom verovanju oba ugovarača da postoji pravni odnos koji u stvari ne postoji i ako bez tog pogrešnom verovanja ne bi među njima bilo ni spora ni neizvesnosti, dok je stavom 2. istog člana propisano da isto važi i kada se pogrešno verovanje ugovarača odnosi na obične činjenice. Članom 1098. propisano je da odredbe poravnanja čine celinu, te ako je jedna odredba ništava, celo poravnanje je ništavo, izuzev kada se iz samog poravnanja vidi da se ono sastoji iz nezavisnih delova.

Iz napred citiranih odredbi Zakona o obligacionim odnosima sledi da ugovor o poravnanju je imenovani i dvostrano obavezni ugovor materijalnog prava i da ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Zaključenjem ugovora o poravnanju same strane rešavaju postojeći spor i materijalno-pravni odnos, bez intervencije suda, a upravo da bi izbegle tu intervenciju. Za ugovor o poravnanju važe osnovna načela Zakona o obligacionim odnosima, kao što su načelo autonomije volje, načelo ravnopravnosti strana, načelo savesnosti i poštenja, zabrana stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja, zabrana prouzrokovanja štete, dužnost ispunjenja obaveze, međutim, na ugovor o poravnanju ne primenjuje se načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, jer međusobna popuštanja učinjena u postupku zaključenja poravnanja ne moraju podrazumevati i ekvivalentnost takvih ustupaka, kako je to propisano članom 1094. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome se zbog prekomernog oštećenja ne može tražiti poništenje poravnanja. Pored toga, član 19. Zakona o obligacionim odnosima uređuje da će strane u obligacionom odnosu nastojati da sporove rešavaju usaglašavanjem, posredovanjem ili na drugi miran način. Ugovor o poravnanju, kao ugovor materijalnog prava, može da bude zahvaćen razlozima apsolutne ništavosti. Pravilo je da valjanost poravnanja zavisi od valjanosti posla, koji se poravnanjem iznova uređuje, a prilikom zaključenja ugovora o poravnanju, stranke ne smeju da povrede zabrane koje se tiču dozvoljenosti predmeta ili kauze, ukoliko to učine, to je razlog apsolutne ništavosti, zato što su povredile granice autnomije volje, koje su propisane članom 10. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilac tužbom traži da se utvrdi ništavost poravnanja koje je zaključio sa tuženim 04.02.2009. godine u delu u kome se odrekao daljih potraživanja prema tuženom po osnovu neisplaćenih penzija. Kod utvrđenog da su stranke zaključile vansudsko poravnanje 04.02.2009. godine, kojim se tužilac odrekao zahteva za naplatu neisplaćenih penzija za period od marta 1999. godine, zaključno sa 10.04.2004. godine, a da je tuženi preuzeo obavezu da će uspostaviti isplatu penzija tužiocu počev od 11.04.2004. godine i da će u roku od 30 dana od dana potpisivanja vansudskog poravnanja celokupan iznos do tada neisplaćenih penzija isplatiti tužiocu, to sledi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da predmetno poravnanje nije ništavo u pobijanom delu, s obzirom da je isto zaključeno u skladu sa citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kojima je regulisano poravnanje, budući da su obe strane zaključenjem vansudskog poravnanja obostranim popuštanjem rešile postojeći spor u vezi neisplaćenih penzija tužiocu, odnosno neizvesnost koja je postojala između njih. Osim toga, tužilac se nije odrekao prava na penziju, već samo potraživanja neisplaćene penzije za jedan period, a tuženi se obavezao da mu za drugi period isplati neisplaćene penzije, iz čega sledi da su zaključenjem predmetnog vansudskog poravnanja same stranke rešile postojeći spor i materijalno-pravni odnos, bez intervencije suda, a upravo da bi izbegle tu intervenciju. Naime stečeno pravo na invalidsku penziju i potraživanje neisplaćenih penzija predstavlja imovinu tužioca, pa bi obustavom isplate penzije tužiocu bilo povređeno pravo na mirno uživanje imovine koje je garantovano članom 1. Protokola 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, međutim, iako pravo na potraživanje neisplaćenih penzija predstavlja imovinu tužioca, to ne znači da se pod određenim uslovima tužilac nije mogao odreći tog svog potraživanja za određeni period. Osim toga, kada se ima u vidu sadržina predmetnog poravnanja, to tužilac nije mogao tražiti delimičnu ništavost predmetnog poravnanja, jer iz samog poravnanja sledi da se ono ne sastoji iz nezavisnih delova.

Pravilno je drugostepeni sud cenio navode tužioca, kojima je tužilac ukazao da je predmetno poravnanje doneto uz iskorišćavanje monopolskog položaja tuženog i da predstavlja odstupanje od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, jer je drugostepeni sud pravilno smatrao da strane zaključenjem spornog poravnanja nisu ustanovile prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu, a prema članu 1094. Zakna o obligacionim odnosima, zbog prekomernog oštećenja ne može se tražiti poništaj poravnanja, iako je tužilac tražio utvrđenje ništavosti spornog poravnanja, a ne poništaj.

Imajući u vidu napred navedeno, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan ovaj zahtev tužioca, pravilnom primenom materijalnog prava, sa kojih razloga su neosnovani i navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Stim u vezi, pravilna je odluka kojom je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio isplatu neisplaćenih penzija za period od 01.03.1999. godine, zaključno sa 10.04.2004. godine. godine, budući da se tužilac potraživanja za taj period odrekao zaključenjem predmetnog poravnanja.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, i utvrdio da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane drugostepene odluke, zbog čega ti navodi revizije nisu posebno obrazloženi.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić