Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ističe da presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, da postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi i sadržine isprava koje su bile dokazi u ovom postupku, što predstavlja bitnu povredu odredbe iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ali koja nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. pomenutog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su dana 11.03.2006. godine zaključili ugovor o kreditu. Navedenim ugovorom tužilac je kao kreditor, tuženom, kao korisniku, isporučio osnovna sredstva robne vrednosti od 5.011,47 evra. Članom 3. ugovora predviđeno je da je godišnji iznos rate 1.002,29 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan uplate, te da otplata počinje teći od 01.03.2007. godine. Tuženi se ugovorom obavezao da celokupni iznos otplati najkasnije do 01.03.2011. godine. Preuzeo je i obavezu da kao instrument vraćanja kredita, sa kreditorom sklopi ugovor o zalozi nepokretnosti (hipoteka). Prema članu 5. ugovora ako tuženi ne izvršava obaveze iz člana 3., ugovor se smatra prekršenim i ostatak duga se smatra naplativim u celom iznosu. U tom slučaju tužilac je ovlašćen da prodajom založene imovine preko nadležnog suda izvrši naplatu. Tuženi je jednu ratu kredita od 81.300,00 dinara uplatio 06.05.2008. godine. Ostale rate kredita tuženi nije platio.

Prvostepeni sud je presudom odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tuženi nije postupio u skladu sa ugovornom obavezom i nije platio prvu ratu nakon godinu dana od zaključenja ugovora, dana 01.03.2007. godine, zbog čega se ugovor smatra prekršenim i ostatak duga se smatra naplativim u celom iznosu, a ugovor se smatra raskinutim, dok je neplaćanjem druge rate kredita od strane tuženog 01.03.2008. godine, potraživanje ostatka duga dospelo u celosti. Imajući u vidu da je tužba podneta 20.09.2018. godine, po proteku roka od deset godina, potraživanje tužioca je zastarelo.

Drugostepeni sud je preinačio presudu prvostepenog suda i obavezao tuženog da tužiocu isplati preostali iznos duga po kreditu, ocenivši pogrešnim zaključak prvostepenog suda da se ugovor smatra raskinutim, ukazujući da je članom 5. ugovora propisano da ako korisnik kredita ne izvršava obavezu utvrđenu članom 3. ugovora, ugovor se smatra prekršenim, a ne raskinutim, dok se ostatak duga smatra naplativim u celom iznosu aktiviranjem hipoteke na založenoj imovini. U konkretnom slučaju, preostali iznos duga tuženog je dospeo 01.03.2011. godine, kao krajnji rok otplate celokupnog iznosa novčanih sredstava ugovora o kreditu, zbog čega potraživanje tužioca nije zastarelo u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije, na utvrđeno činjenično stanje, pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 124. Zakona o obligacionim odnosima odlučio o tužbenom zahtevu.

Prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili, pod uslovima predviđenim budućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom volje, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Prema članu 371. ZOO potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Iz utvrđenog činjeničnog stanja u toku prvostepenog postupka proizlazi da je na osnovu ugovora o kreditu, zaključenog između parničnih stranaka, tuženi isplatio tužiocu samo deo sredstava, tj. nije izvršio otplatu kredita u celosti za određeni novčani iznos koji je predmet tužbenog zahteva. Imajući u vidu da tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu, na tužiocu kao poveriocu, je bilo pravo izbora da li će aktivirati hipoteku i prodajom založene imovine naplatiti preostalo potraživanje, što tužilac nije učinio. Drugostepeni sud je na stanovištu da sporno potraživanje tužioca nije zastarelo, jer je poslednja rata kredita dospela 01.03.2011. godine, dok je tužba podneta 20.09.2018. godine, dakle u okviru roka od deset godina iz člana 371. ZOO. Ovakve razloge je u svemu kao pravilne prihvatio i Vrhovni kasacioni sud. Osim toga, predmetno potraživanje potiče iz ugovora o kreditu i u tom slučaju se, suprotno revizijskim navodima, ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 372. ZOO, prema kome potraživanja povremenih davanja zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, već to potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku iz člana 371. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud, ocenivši da se ni ostalim navodima u reviziji, koje je takođe cenio ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude i zbog čega ih posebno nije obrazlagao, je na osnovu odredbe iz člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Tuženi u postupku po reviziji nije uspeo, pa mu saglasno odredbi iz člana 153. stav 1. ZPP ne pripadaju troškovi sastava revizije, zbog čega je primenom odredbe iz člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić