U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi rehabilitacionog obeštećenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda suda u Beogradu Gž 2370/21 od 20.05.2021. godine, u sednici održanoj 30.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2370/21 od 20.05.2021. godine, u odbijajućem delu stava drugog izreke, tako što SE ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16518/19 od 10.09.2020. godine, u preostalom delu stava prvog izreke, kojim je usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete od još 200.000,00 dinara (ukupno 1.000.000,00 dinara).

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2370/21 od 20.05.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2370/21 od 20.05.2021. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16158/19 od 10.09.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen zahtev tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužiocu na ime naknade rehabilitacionog obeštećenja isplati nematerijalnu štetu od 1.000.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade rehabilitacionog obeštećenja isplati nematerijalnu štetu od 2.276.000,00 dinara (preko dosuđenih 1.000.000,00 dinara, do traženih 3.276.000,00 dinara). Stavom trećim izreke, tužana je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 48.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2370/21 od 20.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužioca i tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 800.000,00 dinara, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu za iznos od još 200.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je (kako proizlazi iz navoda revizije), u stavu prvom i odbijajućem delu stava drugog izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenjujući dozvoljenost revizije u njenom preinačujućem delu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) našao da je revizija tužioca u tom delu dozvoljena, a primenom člana 408. ZPP našao da je delimično osnovana u odnosu na odbijajući deo tog stava drugog izreke.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je presudom Višeg suda u Jagodini Reh 12/2016 od 04.02.2019. godine rehabilitovan, pa je utvrđeno da su ništave presuda Vojnog suda u Beogradu Ik 248/91 od 28.01.1992. godine, rešenje Vrhovnog vojnog suda u Beogradu Kvl 13/92 od 23.06.1992. godine i rešenje Opštinskog suda za prekršaje u Rekovcu UP 1188/95 od 28.09.1995. godine, kao i pravne posledice koje su proistekle iz istih od dana njihovog donošenja, vreme provedeno u pritvoru i zatvoru smatra se neosnovanim lišenjem slobode, a tužilac se smatra neosuđivanim. Tužilac je navedenim presudama bio osuđen zbog izvršenja krivičnog dela neizvršavanje i odbijanje izvršenja naređenja iz člana 201. stav 1. u vezi člana 226. stav 1. KZ SFRJ na kaznu zatvora u trajanju od devet meseci (ublažena kazna u odnosu na prvobitnu kaznu od jedne godine) u koju kaznu se uračunavalo vreme provedeno u pritvoru počev od 09.11.1991. godine, pa nadalje. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 09.11.1991. godine do 08.08.1992. godine, ukupno 273 dana. Teško je podneo vreme tokom lišenja slobode jer su uslovi u pritvoru i zatvoru bili loši, za vreme boravka u pritvoru rođen je njegov mlađi sin, a prestao mu je i radni odnos, s obzirom na to da je bio u pritvoru dužem od šest meseci. Tužilac i danas ima zdravstvenih problema od posledica boravka u pritvoru i zatvoru. Obratio se 17.04.2019. godine Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje pri Ministarstvu pravde za isplatu naknade u iznosu od 3.276.000,00 dinara, ali dogovor vansudskim putem nije postignut.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe članova 1. stav 1. i 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članovima 154, 155. i 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), delimično usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio rehabilitaciono obeštećenje na ime naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu u iznosu od 1.000.000,00 dinara. Odbio je tužbeni zahtev tužioca do traženog iznosa naknade od 3.276.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak prvostepenog suda da tužilac spada u krug lica koja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete u smislu člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Međutim, po oceni drugostepenog suda, odlukom o visini naknade koju je tužiocu dosudio, prvostepeni sud je pogodovao težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade nematerijalne štete, te dosuđeni iznos ne opravdava svrhu za koju je zakonom ustanovljeno pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete. Zbog toga je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev za isplatu iznosa od 200.000,00 dinara, smatrajući da bi dosuđivanje naknade štete u većem iznosu od 800.000,00 dinara bilo protivno cilju kome ona služi i pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom iz člana 200. stav 2. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za iznos od 200.000,00 dinara.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/11), propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Dakle, osnov za tužiočevo potraživanje (kao rehabilitovanog lica) novčane naknade za nematerijalnu štetu koju trpi u vidu duševnih bolova zbog neosnovane osude i lišenja slobode sadržan je u citiranoj odredbi Zakona o rehabilitaciji, a ostvaruje se u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Vidovi pravno priznate nematerijalne štete, kao i uslovi i kriterijumi za odmeravanje i dosuđivanje pravične novčane naknade regulisani su članom 200. ZOO koji, između ostalog, propisuje da će sud za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o njenoj visini, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Saglasno navedenom, pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenim zakonskim odredbama predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Naime, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedan (jedinstveni) iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja i uslovi lišenja slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji.

Kod postojanja svih okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja na visinu naknade štete, Vrhovni kasacioni sud nalazi da ih je prvostepeni sud odmerivši naknadu od ukupno 1.000.000,00 dinara pravilno ocenio da je tužilac bio lišen slobode 273 dana, da su uslovi u pritvoru bili higijenski loši, da su spavali po podovima, da je tužilac imao veliki strah s obzirom da su zajedno sa njim u pritvorskoj jedinici bili ljudi iz paravojnih formacija zbog čega se plašio mogućih incidenata. Boravak u pritvoru i zatvoru bio je traumatičan za tužioca i na porodičnom planu, budući da je u trenutku kada je lišen slobode njegov sin imao četiri godine, da je supruga bila u drugom mesecu trudnoće sa drugim detetom koje se rodilo dok je bio u zatvoru, da mu je radni odnos prestao zbog boravka u pritvoru i zatvoru dužem od šest meseci, zbog čega je, kada je izašao iz zatvora, imao egzistencijalnih problema jer nije imao čime da izdržava porodicu. Te da je ovaj postupak ostavio na njega i posledice na zdravstvenom planu jer je nakon izlaska dobio hronične bolesti u vidu oboljenja vegetativnog nervnog sistema koji i danas ima. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda visina naknade dosuđena prvostepenom presudom pravilno je odmerena rukovodeći se kriterijumima iz člana 200. ZOO, i u skladu je sa ciljem kome služi naknada nematerijalne štete, te predstavlja pravično i adekvatno obeštećenje za duševne patnje tužioca usled povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, u smislu odredbe člana 404. ZPP, u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude.

Pravnosnažnom presudom, u navedenom delu, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kao rehabilitovanog lica, za isplatu naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovane osude i lišenja slobode u iznosu od još 2.276.000,00 dinara, preko iznosa dosuđenog nižestepenim presudama. Ovakvu odluku nižestepeni sudovi su doneli prema okolnostima konkretnog slučaja i činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari, u skladu sa pravnim stanovištem koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda da je pre svega primarna moralna satisfakcija ostvarena donošenjem odluke o rehabilitaciji tužioca i uklanjanju iz pravnog poretka ništavih sudskih odluka, zbog čega nema uslova za odlučivanje u reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 25.07.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 2.276.000,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu, prema ostvarenom uspehu u revizijskom postupku, primenom čl. 153. stav 2, 154. i 163. ZPP, a imajući u vidu vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je, primenom člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić