Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je bio vlasnik preduzeća „Bilbo Trejd“ čija je delatnost bila prodaja polovnih automobila uvezenih iz inostranstva. Kako je tuženi želeo da proširi delatnost svog preduzeća, a samim tim i prodaju vozila, a nije imao sopstvena sredstva, tužilac i tuženi su u toku 2003. godine zaključili ugovore kojima je bilo predviđeno da će tužilac investirati novac za kupovinu vozila iz inostranstva i to: prvim ugovorom od 26.05.2003. godine iznos od 31.000 evra, drugim ugovorom od 10.06.2003. godine iznos od 36.600 evra, trećim ugovorom od 02.07.2003. godine iznos od 39.150 evra, četvrtim ugovorom od 05.07.2003. iznos od 27.700 evra i ugovorom od 09.12.2003. godine iznos od 20.000 evra. Na osnovu zaključenih ugovora tuženi se obavezao da vozila kupljena tužiočevim uloženim sredstvima prodaje i da investira, a novac vrati u roku od 60 dana od dana zaključenja ugovora. Prema dogovoru tuženi je kupljena vozila držao na auto placu na ..., uz obavezu da tužiocu dostavi na uvid fakture za kupovinu vozila, kupoprodajne ugovore i drugu potrebnu dokumentaciju, pri čemu će zajedno formirati prodajne cene vozila. Navedenim ugovorima bilo je predviđeno da strane ugovornice sav ostvareni dobitak ili gubitak po završenom poslu dele na jednake delove u razmeri 50% prema 50%, a prodajom svakog vozila tuženi se obavezao da ukupan iznos kupoprodajne cene od prodatih vozila preda tužiocu istog dana sve do potpunog namirenja investirane sume. Nakon toga, ugovorne strane su se saglasile da se dobit (razlika između prodajne i nabavne cene vozila) dele na jednake delove. Tuženi je potpisom na ugovorima potvrdio da je primio navedene iznose novca na dan zaključenja ugovora. Na osnovu zaključenih ugovora tužilac je deo sredstava, po nalogu tuženog, uplaćivao radi kupovine različitih proizvodnih marki vozila od preduzeća iz Italije i Slovenije. Tuženi je vratio tužiocu iznos od 5.000 evra od ukupno uložene sume novca, čime je delimično vratio dug prema tužiocu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, jer su ugovori zaključeni između tužioca i tuženog kao fizičkih lica, što su oni svojim potpisom na ugovorima i potvrdili. Pozajmljeni iznosi predstavljaju predmet ugovora o zajmu koji nisu vraćeni, a što je tuženi, kao zajmoprimac bio dužan da učini u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, dok ugovoranje podele dobiti ili gubitka, kao rizika poslovnog poduhvata, predstavlja elemente ugovora o ortakluku, pa zaključeni ugovori po svojoj prirodi predstavljaju dvostrano teretni pravni posao sa elementima ugovora o zajmu i ugovora o ortakluku. Kako je tuženi samo delimično izvršio ugovornu obavezu prema tužiocu na osnovu ugovora o zajmu vraćanjem iznosa od 5.000 evra od ukupno pozajmljenog iznosa, to je obavezao tuženog da tužiocu isplati preostalu neisplaćenu razliku po ugovoru o zajmu.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda, navodeći da su parnične stranke zaključile mešoviti ugovor koji ima elemente ugovora o zajmu i elemente ugovora o ortakluku, a da pozjamljeni iznosi koji su predmet spora predstavljaju elemente zaključenog ugovora o zajmu, a ne imovinu ortakluka. Kako predmet spora nije podela dobiti ostavarene kupovinom i prodajom vozila, već ispunjenje ugovorne obaveze zajmoprimca nema mesta primeni odredaba Srpsko Građanskog zakonika. Žalbene navode kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje povodom visine duga tuženog prema tužiocu, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane, s obzirom da tuženi nije priložio dokaz u vidu isplate, odnosno priznanicu da je izmirio dugovanje prema tužiocu u pozajmljenom iznosu.

Po naloženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su ocenili osnovanim zahtev tužioca za isplatu utuženog iznosa u usvajajućem delu, zbog čega su neosnovani revizijski navodi koji ukazuju na suprotno.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca kao i drugih zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste istog kvaliteta. Dejstva ugovora, propisana su odredbom člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane.

U konkretnom slučaju, tuženi je u svojstvu zajmoprimca, odnosno ugovorne strane po pismenim ugovorima o zajmu, primio od tužioca u toku 2003. godine iznose navedene u ugovorima, tužiocu je vratio iznos od 5.000 evra pa je u materijalno pravnom odnosu koji predstavlja osnov za postojanje obaveze tuženog u odnosu na tužioca za povraćaj primljenog zajma. To vodi zaključku da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, pa ja pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev delimično usvojen.

Navodima revizije se pravilnost pobijane presude ne dovodi u sumnju. U postupku je utvrđena bitna činjenica da zaključeni ugovori imaju dvostruku pravnu prirodu sa elementima ugovora o ortakluku i ugovorima o zajmu koji je regulisan članom 557. Zakona o obligacionim odnosima. Predmet spora nije podela dobiti ostvarene kupovinom i prodajom vozila, već potraživanje iznosa koji su predmet ugovora o zajmu, a koji nisu vraćeni. Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev nalazeći da potraživanje ima svoj osnov u ugovoru o zajmu pa se revizijom neosnovano ukazuje na različito tumačenje pravne prirode zaključenog ugovora od strane nižestepenih sudova. U osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava faktički se revizijom ukazuje na odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na tumačenje ugovora (član 99. i 100. ZOO), čijoj primeni nema mesta u situaciji kada je sadržina pravnog odnosa svestrano ispitana i utvrđena, te je pravilno zaključeno da je obaveza tuženog proistekla iz ugovora o zajmu, koji institut je regulisan Zakonom o obligacionim odnosima, i stoga nema mesta primeni odredaba Srpsko Građanskog zakonika koje se odnose na ortakluk jer predmet konkretnog spora nije podela dobiti ostvarene kupovine ni prodajom vozila već povraćaj pozajmljenog iznosa po osnovu zajma.

Potvrđena je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 150, 153 i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci presude primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić