Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4158/18 od 22.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 131/2015 od 11.05.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena banka je podnela odgovor na reviziju tužilje sa predlogom da se ista odbije a tužilja obaveže na naknadu troškova postupka po reviziji.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB je dao založnu izjavu na kojoj je njegov potpis overen kod suda 07.11.2008. godine, pod Ov1. .../... . Založna izjava data je radi obezbeđenja novčanog potraživanja tužene banke po ugovoru o kreditu od 06.11.2008. godine u iznosu od 12.257.350,00 dinara sa rokom vraćanja od 240 meseci i ugovora o otvaranju kreditne linije do limita od 1.066.965,00 dinara, zaključenih sa Samostalnom ugostiteljskom radnjom „GG“ - vlasništvo ovog tuženog. Datom založnom izjavom dozvoljen je upis izvršne vansudske hipoteke na objektima upisanim u list nepokretnosti ... KO ... ... i ovlašćen poverilac iz označenih ugovora - tužena banka da svoje novčano potraživanje, ako ne bude isplaćeno po dospelosti, naplati iz cene ostvarene njihovom prodajom. Tuženi BB je u istoj izjavi potvrdio da na založenoj nepokretnosti druga lica ne polažu svojinska ili druga prava koja isključuju, umanjuju ili ograničavaju njegovo pravo svojine, da garantuje da na toj imovini nema zaključenih ugovora svojinskog, državinskog ili drugog prava, da ne postoji privremena mera zabrane otuđenja ili opterećenja, odnosno bilo koji drugi razlog svojinskog ograničenja u raspolaganju imovinom, kao i da ista nije u sudskom sporu po ma kom osnovu. Založene nepokretnosti nalaze se u ulici ... ... u ..., na katastarskoj parceli .../..., i u katastru nepokretnosti upisane su kao: stambeno-poslovna zgrada (objekat broj 1) koja se sastoji iz stana na mansardi površine 118 m2 u svojini tuženog BB i poslovnog prostora u prizemlju površine 115 m2 u susvojini tuženog BB sa 7/10 idealnih delova i DD sa udelom od 3/10 delova; porodična stambena zgrada i dva pomoćna objekta (objekti broj ..., ... i ...) u svojini tuženog BB. Označene napokretnosti stečene su u braku tužilje i tuženog BB koji je zaključen 28.03.1981. godine, ali u listu nepokretnosti (teretnom listu) nije izvršen upis zabeležbe da iste predstavljaju zajedničku svojinu supružnika. Tužilja je znala da je tuženi BB upisan kao vlasnik predmetnih nepokretnosti i takvom upisu se nije protivila jer je to u skladu sa njenim vaspitanjem da se muškarac knjiži kao vlasnik i one nepokretne imovine koja je stečena u braku. Takođe, tužilja je znala da je njen suprug kod tužene banke uzeo kredit za rekonstrukciju ugostiteljskog objekta i da je kredit obezbeđen zalogom na nepokretnosti, sa čime se ona nije slagala, ali tuženoj banci nije ukazivala da su založene nepokretnosti zajednička imovina jer je verovala da će se naći način za vraćanje uzetog kredita. Tužena banka je, zbog neizvršavnjnja obaveza tuženog BB iz ugovora o kreditu, pokrenula izvršni postupak za naplatu svog novčanog potraživanja, prodajom založenih nepokretnosti. Predloženo izvršenje određeno je rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu II 871/16 od 25.09.2016. godine i sprovedeno je 21.11.2017. godine prodajom nepokretnosti kupcu Privrednom društvu „ĐĐ“ DD iz ....

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev. Zahtev za utvrđenje tužiljinog suvlasničkog udela na predmetnoj nepokretnosti po osnovu sticanja zajedničkim radom u toku braka sa tuženim BB sudovi su odbili, sa obrazloženjem da u vreme presuđenja tuženi nisu pasivno legitimisani jer je nepokretnost još 21.11.2017. godine prodata trećem licu. Zahtev za utvrđenje da založna izjava tuženog BB ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tužiljin suvlasnički udeo odbijen je primenom članova 171, 174. i 176. Porodičnog zakona, člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i članova 2, 5, 6. stav 2, 8. stav 1. tačka 2. Zakona o hipoteci. Po nalaženju nižestepenih sudova, tužena banka ne može trpeti štetne posledice zbog pouzdanja u istinitost i tačnost podataka o nepokretnostima upisanim u katastar nepokretnosti, u skladu sa članom 63. Zakona o državnom premeru i katastru, pri čemu je tužilja propustila da izvrši upis zabeležbe prava zajedničke svojine na spornoj nepokretnosti i tako trećim licima jasno stavi do znanja da na toj nepokretnosti postoji zajednička svojina i da važi pravna fikcija iz člana 176. stav 2. Porodičnog zakona. Osim toga, tužilja je znala da je njen suprug - tuženi BB uzeo kredit obezbeđen založnim pravom tužene banke na nepokretnostima stečenim u braku, što znači da je dala prećutnu saglasnost za zasnivanje hipoteke, a njena izričita saglasnost nije bila potrebna jer bi se tada hipotekarni poverilac morao upuštati u istraživanje porodičnog statusa davaoca založne izjave.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešnom primenom materijalnog prava odlučili o tužiljinom zahtevu za utvrđenje suvlasničkog udela na spornim nepokretnostima po osnovu sticanja u bračnoj zajednici. Predmetne nepokretnosti stečene su ugovorom o kupoprodaji od 17.01.1994. godine, u toku braka tužilje i tuženog BB, što između njih nije ni bilo sporno - tuženi BB je takav tužbeni zahtev priznao. Zbog toga, označene nepokretnosti predstavljaju njihovu zajedničku imovinu u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. Udeo tužilje u sticanju spornih nepokretnosti je jednak delu tuženog BB, s`obzirom da tuženi nije osporavao zakonsku pretpostavku o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini, predviđenu članom 180. stav 2. Porodičnog zakona. Okolnost da su nepokretnosti u izvršnom postupku prodate trećem licu ne može biti razlog za odbijanje ovog tužbenog zahteva zbog nedostatka pasivne legitimacije, jer je članom 204. stav 1. ZPP propisano da ako stranka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među tim strankama dovrši.

Međutim, suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o tužiljinom zahtevu za utvrđenje da založna izjava tuženog BB od 07.11.2008. godine ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na njen suvlasnički deo.

Prema članu 63. Zakona o državnom premeru i katastru, niko ne može snositi štetne posledice zbog toga što se pouzdao u istinitost i tačnost podataka upisanih u katastar nepokretnosti. Navedenom odredbom predviđena je pretpostavka tačnosti upisanih podataka u registar nepokretnosti. Ova pretpostavka je oborive prirode i njome se štite samo savesna lica, odnosno savesni sticaoci prava na upisanim nepokretnostima. Zato se pretpostavka o istinitosti i potpunosti izvršenog upisa može smatrati neoborivom samo u odnosu na savesnog sticaoca prava. To znači i da štetne posledice nastale zbog pouzdanja u tačnost i istinitost upisanih podataka u javnom registru nepokretnosti ne mogu snositi samo treća savesna lica, odnosno da nesavesna lica mogu snositi sve štetne posledice nastale zbog pouzdanja u načelo tačnosti i istinitosti u javnom registru upisanih podataka o noepokretnosti. Nesavesnim se smatra lice koje je znalo ili moglo znati da postoji nesaglasnost upisa u odnosu na faktičko vanknjižno stanje.

U konkretnom slučaju, tuženi BB je u vreme davanja osporene založne izjave bio upisan kao vlasnik spornih nepokretnosti stečenih u braku sa tužiljom. Zbog toga se, shodno članu 176. stav 2. Porodičnog zakona, u odnosu na te nepokretnosti ustanovljava i oboriva pretpostavka da je upis izvršen na ime oba supružnika, i kada je izvršen na ime samo jednog od njih. Odredbom člana 6. Zakona o hipoteci izričito je propisano da se hipoteka na nepokretnosti u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj nepokretnosti, uz saglasnost svih zajedničara.

Međutim, tuženi BB je u založnoj izjavi potvrdio da na založenoj nepokretnosti druga lica ne polažu svojinska ili druga prava koja isključuju, umanjuju ili ograničavaju njegovo pravo svojine. Tužilja je znala da je njen suprug - tuženi BB uzeo kredit od banke i da je, kao obezbeđenje novčanog potraživanja tužene banke, dao založnu izjavu kojom je uspostavio hipoteku na nepokretnosti u njihovoj zajedničkoj svojini, ali tuženoj banci nikada nije ukazivala da je predmet hipoteke zajednička imovina stečena u braku sa davaocem založne izjave. U takvoj situaciji, tužena banka je savestan sticalac hipoteke jer nije znala niti je mogla znati da su založene nepokretnosti u zajedničkoj svojini, odnosno da tuženi BB koji je u katastru nepokretnosti upisan kao nosilac prava svojine nije njihov isključivi vlasnik. Tužena banka se pouzdala u tačnost i istinitost podataka upisanih u katastru nepokretnosti, tuženi BB je potvrdio da na predmetnim nepokretnostima treća lica (pa ni tužilja) ne polažu svojinska ili druga prava koja isključuju, umanjuju ili ograničavaju njegovo pravo svojine, a ni tužilja nije ukazivala tuženoj banci na nesaglasnost izvršenog upisa sa faktičkim vanknjižnim stanjem. Takvim ponašanjem tužilja je iskazala saglasnost (prećutnu) sa uspostavljanjem hipoteke u korist tužene banke na spornoj nepokretnosti stečenoj u njenom braku sa tuženim BB. Zato je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužena banka kao savesni sticalac hipoteke zaštićena pretpostavkom tačnosti i istinitosti podataka upisanih u katastar nepokretnosti, predviđenoj članom 63. Zakona o državnom premeru i katastru.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevima tužilje i tužene banke za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. u vezi sa članovima 153. stav 2. i 154. ZPP. Tužilja je samo delimično uspela u postupku po reviziji, a troškovi tužene banke za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić