Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su, kao zemljišno-knjižni vlasnici kuće br. .. u ulici ... u Beogradu, koja se nalazi na kat.parc. .., upisane u ZKUL br. ... KO Beograd 2 i nosioci prava po pravnosnažnom rešenju o dozvoli za izvođenje radova od 22.10.2002. godine, sa tuženim kao suinvestitorom, zaključili Ugovor o suinvestitorskom odnosu 23.12.2002. godine. Članom 2. ugovora ugovarači su se saglasili da je tuženi, kao suinvestitor, uz saglasnost i pristanak tužilaca, kao vlasnika, svojim sredstvima adaptirao stan br. .. na prvom spratu zgrade br. .. u ulici ... po završenim grubim građevinskim radovima, u svemu prema odobrenju za građenje nadležnog organa Opštine ..., kao i da je svojim sredstvima učestvovao u završavanju ostalih stanova na objektu broj .. na navedenoj adresi. Članom 3. ugovora tuženi je kao suinvestitor prihvatio obavezu da po završetku veštačenja Gradskog zavoda za veštačenje izmeni potraživanja prema suinvestitoru GG, u svemu prema nalazu veštaka, kao i obaveze prema ostalim suinvestitorima, ugovaračima AA i BB, ovde tužiocima. Članom 5. ugovora ugovorne strane su se saglasile da će po obavljenom veštačenju od strane Gradskog zavoda za veštačenje utvrditi vrednost poslovnog prostora u suterenu objekta, pa da se, ukoliko ne postignu saglasnost da tuženi zadrži taj prostor, tuženi obavezuje da se u roku od 30 dana od dobijanja nalaza Gradskog zavoda za veštačenje iseli sa svim licima i stvarima iz prostorije u suterenu zgrade br. .. na navedenoj adresi. Ugovorom je predviđeno da se tuženi može na osnovu ovog ugovora bez posebne izjave i prisustva tužilaca uknjižiti kao vlasnik stana br. .., na prvom spratu zgrade, kao i da on ima pravo da stan koji je predmet ugovora otuđi trećem licu, uz pismenu saglasnost tužilaca.

Stan br. .., površine 84, 27 m2, koji se nalazi u nivou suterena, tuženi je počeo da koristi pred zimu 2001. godine, pre zaključenja navedenog ugovora o suinvestitorskom odnosu od 23.12.2002. godine, uz saglasnost tužilaca, koja je data do okončanja građevinskih radova. U drugi stan br. .., koji mu je pripao po ugovoru se uselio krajem 2002. godine, a stan .. u suterenu, nastavio je da koristi najpre kao poslovni prostor za firmu, koju je registrovao na toj adresi, a sa korišćenjem je nastavio i nakon što je firma otišla u stečaj.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7722/13 od 18.06.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 340/10 od 26.06.2013. godine, u delu u kome je tuženi obavezan da se iseli iz navedene nepokretnosti.

Tužioci su preporučenom pošiljkom od 07.02.2003. godine pismenim putem obavestili tuženog da traže njegovo iseljenje iz predmetnog stana. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 20.01.2017. godine i iskaza veštaka datog na ročištu 22.05.2017. godine, utvrđeno je da prosečna tržišna cena zakupa predmetnog stana .. na navedenoj lokaciji, na mesečnom nivou iznosi 370 evra, da ukupna moguća vrednost zakupa za period od 01.11.2002. do 30.10.2011. godine iznosi 39.960 evra, što prema srednjem kursu na dan veštačenja 16.01.2017. godine i vrednosti evra od 123,7907 RSD po evru iznosi 4.946.676,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima i ocenili da je tužbeni zahtev osnovan u iznosu na koji je tuženi obavezan prvostepenom presudom.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da kada je neko upotrebio tuđu stvar u svoju korist, imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Iz navedenog proizlazi da u slučaju neovlašćenog korišćenja tuđe stvari u svoju korist (bez pravnog osnova u sporazumu sa imaocem stvari), lice koje je upotrebilo tuđu stvar u svoju korist je dužno da imaocu naknadi koristi koje je imalo od upotrebe, čija se visina određuje kroz prosečnu tržišnu vrednost cene koja bi se morala platiti u periodu neovlašćenog korišćenja za zakup sličnog prostora, jer se u toj visini neopravdano obogatio onaj koji tuđu stvar upotrebljava u svoju korist. Sledom navedenog, za ostvarivanje prava na naknadu po ovom osnovu neophodno je dokazati da je imalac stvari onemogućen da stvar koristi, odnosno da je upotrebljava i da je usmerio svoje aktivnosti na ostvarenje pripadajućeg prava i protivpravno postupanje lica koje mu ovo pravo onemogućava.

U konkretnom slučaju, tužioci su sa tuženim, kao suivestitorom, zaključili Ugovor o suinvestitorskom odnosu dana 23.12.2002. godine, kojim su se, između ostalog, saglasili da će po obavljenom veštačenju od strane Gradskog zavoda za veštačenje utvrditi vrednost poslovnog prostora u suterenu objekta (predmetnog stana) te da, ukoliko ne postignu saglasnost da tuženi zadrži taj prostor, tuženi se obavezuje da se u roku od 30 dana iz tog stana iseli sa svim licima i stvarima. Kako su dakle, tužioci dali saglasnost tuženom kao fizičkom licu i suinvestitoru da ovaj stan koristi tokom izvođenja građevinskih radova, a nakon završetka radova između tužilaca kao zemljišno-knjižnih vlasnika i tuženog nije postignut dogovor da taj prostor zadrži tuženi, to je tuženi bio u obavezi da se iz stana iseli u roku određenom ugovorom. Kako nije postupio na navedeni način, već je stan nastavio da koristi bez pravnog osnova, pravnosnažnom sudskom presudom je obavezan na iseljenje, a u obavezi je i da tužiocima isplati naknadu za korišćenje tuđe stvari za period od februara 2003. godine, kada su ga tužioci preporučenom pošiljkom obavestili da traže njegovo iseljenje do 30.10.2011. godine, do kada je postavljen tužbeni zahtev. Iznos naknade na koji je tuženi obavezan odgovara visini zakupnine stana na istoj lokaciji, iste strukture, kvadrature i realnog stanja, prema tržišnim uslovima na dan veštačenja, od kada tužiocima pripada i pravo na isplatu zakonske zatezne kamate, shodno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Pitanje pasivne legitimacije tuženog u sporu raspravljeno je u postupku odlučivanja o tužbenom zahtevu za iseljenje tuženog iz predmetne nepokretnosti. Tužioci su tuženom kao fizičkom licu dali saglasnost za besplatno korišćenje predmetnog stana tokom izvođenja radova na objektu, a nakon završetka radova između njih nije postignut dogovor da taj prostor zadrži tuženi, pa bez obzira na činjenicu da je tuženi predmetni stan jedno vreme koristio za potrebe svog Preduzeća “DD“, koje je bilo registrovano na toj adresi, tuženi je i nakon što je njegovo preduzeće otišlo u stečaj ostao u državini predmetnog stana bez pravnog osnova. Stoga je tuženi kao fizičko lice pravnosnažnom sudskog odlukom obavezan da se iz stana iseli, a u obavezi je i da tužiocima naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Na drugačiju odluku o obavezi tuženog na isplatu tražene naknade nisu od uticaja ni navodi revizije da je tuženi izvršio ulaganja novčanih sredstava radi adaptacije i rekonstrukcije predmetnog stana.

Adaptacijom, rekonstrukcijom i dogradnjom tuđeg građevinskog objekta ne stiče se pravo svojine, jer se ovakvim radovima ne stvara nov objekat, već se vrši poboljšanje uslova stanovanja u postojećem objektu. Međutim, ako postoji sporazum da jedan ugovorač vrši renoviranje objekta i da mu potom isti pripadne u svojinu i ako je sporazum realizovan u celosti, u tom slučaju savestan graditelj stiče pravo svojine, u smislu člana 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U konkretnom slučaju nije takva situacija. Parnične stranke nisu postigle sporazum da predmetni stan pripadne u svojinu tuženom, a iz dokaza izvedenih u postupku ne proizlazi ni dogovor stranaka da tuženi vrši rekonstrukciju stana, po kom osnovu bi stekao pravo svojine na stanu ili se u konkretnom slučaju, po osnovu učinjenih ulaganja, oslobodio obaveze plaćanja naknade za upotrebu tuđe stvari, već tuženom eventualno na raspolaganju stoji obligaciono-pravni zahtev prema tužiocima kao suvlasnicima nepokretnosti.

Ostalim navodima revizije tuženi ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je ocenio sve žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić