Revizija je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 15.06.2017. godine zaključile vansudsko poravnanje, u kom je kostatovano da je tužilac overenom izjavom kod javnog beležnika od 14.06.2017. godine ovlastio tuženog da u njegovo ime doveze iz Švajcarske njegovo vozilo marke „Opel vivara“ 1.9 TDF 29/30, da obavi sve potrebne carinske formalnosti, kao i da ga doveze do carinske ispostave u Leskovcu, da je tuženi po izdatom ovlašćenju dovezao navedeno vozilo, ali da ga nije ostavio u carinarnici, već da je istim upravljao pod dejstvom alkohola i na putu Strojkovce - Leskovac kod sela ... izgubio kontrolu nad vozilom i sleteo sa kolovoza, a potom udario u betonski šaht za vodu, pri čemu je na vozilu nastala totalna šteta, tako da nije bilo ekonomske isplativosti za popravku. Članom 3. vansudskog poravnanja tuženi je priznao da je isključivo njegovom krivicom došlo do nezgode u kojoj je oštećeno vozilo tužioca „Opel vivara“ i obavezao se da tužiocu iz Švajcarske doveze drugo vozilo u potpuno ispravnom stanju marke Opel vivara 1.9 TDF 29/30 uz kontrolu ispravnosti vozila od strane stručnog lica, godište 2004, 2003. ili 2005, približne kilometraže kao vozilo tužioca koje je oštetio ili da tužiocu na ime naknade štete za uništeno vozilo plati iznos od 5.200 evra, a sve u toku od tri meseca od potpisivanja poravnanja. Tuženi je u ugovorenom roku iz Švajcarske dovezao vozilo koje je bilo 2002. godište, iz kojih razloga tužilac nije želeo da preuzme ovo vozilo.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odrebi čl. 1089. i 1090. Zakona o obligacionim odnosima i preinačenjem prvostepene presude usvojio postavljeni tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Vansudsko poravnanje predstavlja ugovor između lica kod kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, čijim zaključenjem ova lica uz pomoć uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Popuštanje se može sastojati, između ostalog, u delimičnom ili potpunom priznanju nekog zahteva druge strane i u uzimanju na sebe neke obaveze.

Za ugovor o poravnanju važe opšte odredbe o dvostranim ugovorima. Ugovor je zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Tužilac kao poverilac u ugovornom odnosu je ovlašćen da od tuženog kao dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan da tu obavezu ispuni savesno i u svemu saglasno odredbama ugovora.

Ako ugovorne strane ne izvršavaju svoje obaveze iz zaključenog vansudskog poravnanja, strana čije je subjektivno pravo povređeno može tražiti ispunjenje obaveze ili njegov raskid u redovnom sudskom postupku.

U konkretnom slučaju, stranke su se vansudskim poravnanjem saglasile da tuženi, čijom krivicom je uništeno vozilo tužioca, doveze iz Švajcarske drugo vozilo iste marke sa kontrolom ispravnosti od strane stručnog lica i to 2004, 2003. ili 2005. godište i približne kilometraže kao uništeno vozilo tužioca ili da tužiocu na ime naknade štete za uništeno vozilo plati iznos od 5.200 evra, a sve u toku od tri meseca od potpisivanja poravnanja.

Kako je godište vozila koje je tuženi trebalo da doveze iz Švajcarske vansudskim poravnanjem ugovoreno kao bitan element ugovora, pravilna je ocena drugostepenog suda da tuženi svoju obavezu iz vansudskog poravnanja prema tužiocu nije mogao ispuniti predajom vozila koje je 2002. godište, što ovlašćuje tužioca da od tuženog potražuje ispunjenje ugovorene alternativne obaveze odnosno isplatu iznosa od 5.200 evra na ime nakande štete koju je krivicom tuženog pretpeo na svom vozilu, sa zakonskom zateznom kamatom od isteka ugovorenog roka za ispunjenje obaveze do isplate, shodno članu 277. ZOO.

Suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbi Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisano pravilo o materijalnim nedostacima na stvari iz ugovora o prodaji, već su za odluku o tužbenom zahtevu merodavne odredbe istog zakona kojima su propisana pravila za ispunjenje obaveza sa više predmeta- alternativne obaveze sadržane u čl. 403.- 408. ZOO.

Stranke su radi regulisanja međusobnog odnosa u vezi naknade štete koja je krivicom tuženog nastala na vozilu tužioca, vansudskim poravnanjem odredile svoja uzajamna prava i obaveze, na taj način što je tuženi imao pravo izbora da tužiocu u ugovorenom roku doveze drugo vozilo sa tačno određenim karakteristikama, koje su ugovorene kao bitan element ugovora ili da mu isplati ugovoreni novčani iznos. Tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu predaje drugog vozila na način kako je ugovorena, što ovlašćuje tužioca da zahteva drugi predmet ispunjenja obaveze, odnosno isplatu ugovorenog iznosa novca. Okolnosti na koje tuženi ukazuje u reviziji da je u kratkom vremenskom periodu bio limitiran ponudom na inostranom tržištu polovnih vozila su bez uticaja, jer se u smislu odredbe člana 407. ZOO ako je jedan predmet obaveze postao nemoguć usled nekog događaja za koji ne odgovara ni jedna strana, obaveza ograničava na drugi predmet. Kako je pravo izbora aleternativne obaveze bio na dužniku, i u slučaju da je predmet obaveze postao nemoguć usled događaja za koji je odgovoran dužnik ovde tuženi, obaveza se prema članu 408. stav 1. ZOO ograničava na preostali predmet.

Bez uticaja su na pravilnost pobijane presude i navodi tuženog da tužilac nije ispunio svoju obavezu iz člana 4. vansudskog poravnanja da tuženom reda havarisano vozilo tužioca, jer je prema vansudskom poravnanju takva obaveza tužioca uslovljena ispunjenjem obaveze tuženog, koju tuženi prema tužiocu nije ispunio.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković