Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju protiv preinačujućeg dela iz stava drugog izreke i odluke o troškovima postupka iz stava trećeg izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od tuženog BB u dva navrata pozajmio po 5.000 evra i u vezi ovih pozajmica tužilac i tuženi BB su 09.09.2004. godine, zaključili ugovor o zajmu na iznos od 10.000 evra. U ugovoru je konstatovano da je tužilac vlasnik stana u ulici ... broj .. u ... i da će ovaj stan služiti kao sredstvo obezbeđenja zajma, da je saglasan da se u javne knjige upiše predbeležba o prenosu apsolutnih prava na nepokretnosti zajmoprimca, a da po proteku ugovorenog roka za vraćanje zajma 01.10.2005. godine dozvoljava da se izvrši prenos apsolutnih prava na ovoj nepokretnosti sa tužioca, kao zajmoprimca na tuženog BB, kao zajmodavca. Tužilac je ovlastio advokata Miodraga Živkovića, čije punomoćje je sastavni deo ugovora o zajmu, da u njegovo ime i za njegov račun preduzme sve potrebne radnje za realizaciju ugovora o zajmu i ugovora o prenosu apsolutnih prava. Istog dana, 09.09.2004. godine, sačinjen je ugovor o prenosu apsolutnih prava na predmetnom stanu, kao i priznanica na iznos od 10.000 evra, koju su potpisali tužilac i tuženi BB i punomoćje kojim je tužilac ovlastio advokata Miodraga Živkovića za preduzimanje napred navedenih radnji, koje nije overeno od strane suda. Tužilac nije izmirio dug po ugovoru o zajmu, pa su ugovor o prenosu apsolutnih prava od 09.09.2004. godine, advokat Miodrag Živković, kao punomoćnik prodavca i tuženi BB, overili kod Opštinskog suda u Leskovcu dana 19.10.2005. godine pod Ov broj 9387/05. Tužilac je po saznanju za overu ugovora o prenosu apsolutnih prava od 09.09.2004. godine podneo tužbu za utvrđenje njegove ništavosti, da bi se u toku postupka odrekao tužbenog zahteva, pa je doneta presuda na osnovu odricanja P 5623/05 od 27.04.2007. godine. Približno u isto vreme, dana 18.04.2007. godine zaključen je ugovor o kupoprodaji istog stana između tuženog BB, kao prodavca i tuženog VV, kao kupca za kupoprodajnu cenu od 950.000,00 dinara. Istog dana zaključen je i ugovor o zakupu stana između tuženog VV, kao zakupodavca i tužioca, kao zakupca sa mesečnom zakupninom od 4.000,00 dinara. Tužilac je tvrdio da je zamolio tuženog VV, kao svog poslovnog partnera, da sa tuženim BB zaključi ugovor o kupoprodaji stana, da BB ne bi prodao stan nekom drugom. Tuženi VV je pristao i tužiocu dao 14.000 ili 15.000 evra koje je tužilac predao tuženom BB čime je isplatio dug prema njemu. Tuženi BB je u svom iskazu naveo da mu je tuženi VV u ime tužioca isplatio 13.000 evra, od čega je 10.000 evra bio dug, a 3.000 evra troškovi prenosa stana, dok prema iskazu tuženog VV, kupoprodajna cena stana je iznosila 35.000 evra, od čega je isplatio tužiocu iznos od 20.000 evra, od kog iznosa je tužilac isplatio BB 13.000 evra, a ostatak cene od 15.000 evra je prebijen sa potraživanjem koje je on imao prema tužiocu. Tužilac je živeo u predmetnom stanu sve dok nije iseljen u postupku prinudnog izvršenja, po predlogu VV zbog neizmirenja obaveza po osnovu zakupa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je ugovor o zajmu punovažan pravni posao, a da su ugovor o prenosu apsolutnih prava od 19.10.2005. godine, ugovori o kupoprodaji i zakupu od 18.04.2007. godine ništavi pravni poslovi, kao i da ne postoji identitet činjeničnog osnova tužbenog zahteva u predmetu P 5623/05 i u ovom predmetu iz kojih razloga je neosnovan prigovor presuđene stvari. Posledica utvrđenja ništavosti ugovora o prenosu apsolutnih prava na predmetnom stanu, ima za posledicu i utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji i ugovora o zajmu, da ovi pravni poslovi nisu preduzeti u cilju prenosa prava svojine na spornom stanu već u cilju obezbeđenja vraćanja zajma tužioca prema tuženom BB, a kasnije i u cilju vraćanja zajma tužioca prema tuženom VV, koji je vratio njegov dug tuženom BB, da su svi ugovori fiktivni, te da je stoga tužilac vlasnik predmetnog stana.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u odnosu na tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o prenosu apsolutnih prava i ocenu prigovora presuđene stvari i u tom delu je prvostepenu odluku potvrdio, dok je u preostalom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji stana i ugovora o zakupu, oba od 18.04.2007. godine i zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na stanu. Suprotno prvostepenom sudu drugostepeni sud zaključuje da kod ugovora o kuporodaji od 18.04.2007. godine ne postoji nedopuštena pobuda shodno članu 53. stav 2. ZOO i nema elemenata zelenaškog ugovora iz člana 141. istog zakona, s obzirom da je ugovor zaključen između prodavca BB, koji je u vreme zaključenja ugovora bio punopravni vlasnik stana i kupca VV, koji je imao nameru sticanja svojine na stanu.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Članom 104. ovog zakona propisano je da u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (stav 1). Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima (stav 3).

Kod utvrđenog da je ugovor o prenosu apsolutnih prava na predmetnoj nepokretnosti (zaključen između tužioca i tuženog BB) ništav, što u smislu člana 103. ZOO stvara obaveze ugovornim stranama u pogledu restitucije, to stvara i posledice u odnosu na treća lica. Naime, tuženi BB, kao ugovorna strana iz ništavog pravnog posla, zasnovao je dalje određeni obligacioni odnos sa tuženim VV, što je zahtevalo da se u konkretnom slučaju razjasne posledice retroaktivnosti u odnosu na novog kupca VV i od kakvog je značaja ništavost prethodnog ugovora od 09.09.2004. godine, na docnije ugovore od 18.04.2007. godine i njihov opstanak u pravnom prometu. U tom smislu drugostepeni sud je propustio da razjasni da li je tuženi BB bio upisan u javne knjige kao nosilac prava svojine na stanu u trenutku zaključenja ugovora o kuporodaji sa tuženim VV, te zavisno od odnosa između osnova i načina sticanja svojine, razmotriti posledice restitucije proistekle iz ništavog pravnog posla iz 2004. godine na kasnijeg sticaoca.

Iz navedenih razloga, pobijana odluka je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će, imajući u vidu napred navedeno, a kod utvrđenog činjeničnog stanja ponovo odlučiti o žalbama tuženih i doneće novu na zakonu zasnovanu odluku.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković