U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tuženog ne ukazuje se na druge konkretne bitne povrede.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac prvog reda je 1954. godine pokrenuo izvršni postupak protiv pravnog prethodnika tuženog, njegove majke GG. Nakon njene smrti, u izvršni postupak su kao njeni naslednici stupili ovde tuženi i njegov brat DD. Izvršni postupak vođen je pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, pod poslovnim brojem I 3263/10 na nepokretnostima koje su ovde predmet tužbenog zahteva, radi namirenja potraživanja ovde tužioca prvog reda kao izvršnog poverioca i drugih izvršnih poverilaca. Tuženi je imao uknjiženo pravo doživotnog plodouživanja na ½ porodično-stambene zgrade 1, upisane u ZKNJ br. ..., koja je porušena i izgrađena sagrađena nova porodično-stambena zgrada 1. Preostale dve stambene zgrade 2 i 3 i dve pomoćne zgrade izgrađene su bez odobrenja. Zapisnikom RGZ od 05.12.2006. godine uknjiženo je pravo doživotnog plodouživanja tuženog na ½ novoizgrađenih nepokretnosti koje su ovde predmet tužbenog zahteva. Predmetne nepokretnosti su Zaključkom Osnovnog suda u Novom Sadu I 3263/2010 od 22.03.2012. godine dodeljene ovde tužiocu prvog reda za iznos 18.489.965,10 dinara. Zaključkom od 12.12.2012. godine, predmetne nepokretnosti su i predate ovde tužiocu prvog reda.

U toku izvršnog postupka ovde tuženi podneo je zahtev za isplatu vrednosti prava doživotnog plodouživanja, koje je imao na tim nepokretnostima. Izvršni poverioci su istovremeno podneli predlog za namirenje iz vrednosti tog prava. Zaključkom I 3263/2010 od 21.10.2013. godine određeno je izvršenje iz novčane vrednosti prava doživotnog plodouživanja koje je bilo ustanovljeno u korist izvršnog dužnika VV, radi naplate potraživanja izvršnih poverilaca ĐĐ, EE, ŽŽ i ZZ. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu I 3263/2010 od 08.05.2014. godine odbijen je predlog izvršnog dužnika VV, ovde tuženog, da se obaveže ovde tužilac prvog reda da izvršnom dužniku (ovde tuženom) isplati vrednost prava doživotnog plodouživanja u iznosu od 53.271,53 evra u dinarskoj protivvrednosti od 61.125.767,34 dinara. U obrazloženju je navedeno da nakon namirenja izvršnih poverilaca iz prodajne cene nekretnine nije preostalo novčanih sredstava iz kojih bi dužniku VV bila isplaćena vrednost prava plodouživanja koje ima na predmetnim nepokretnostima. U obrazloženju rešenja donetog u istom predmetu dana 24.07.2015. godine, kojim je odbačen predlog izvršnog dužnika DD za ponavljanje postupka, navedeno je, između ostalog, da iz vrednosti prava plodouživanja nisu namireni ni svi izvršni poverioci, pa nema sredstava za isplatu izvršnom dužniku, titularu tog prava.

Izvršni postupak u odnosu na izvršnog poverioca AA, ovde tužioca prvog reda, protiv izvršnog dužnika VV, ovde tuženog, zaključen je Zaključkom Osnovnog suda u Novom Sadu I 3263/10 od 23.02.2018. godine. Pre toga, rešenjem RGZ SKN Novi Sad od 18.11.2016. godine dozvoljen je upis prava svojine u korist ovde tužioca prvog reda na tri predmetne porodične zgrade i dve pomoćne zgrade, koje su do tada bile u državini ovde tuženog i njegovog brata DD. Istim rešenjem dozvoljeno je brisanje prava uknjiženog prava doživotnog plodouživanja u korist VV, na porodičnoj stambenoj zgradi broj 1. Ugovorom o poklonu od 24.07.2017. godine ovde tužilac prvog reda poklonio je ovde tužilji drugog reda, svojoj supruzi, predmetne nepokretnosti, uz zadržavanje prava doživotnog plodouživanja na njima. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 05.06.2017. godine.

Predmet tužbenog zahteva je predaja nepokretnosti (tri porodične stambene zgrade i dve pomoćne zgrade) koje u prirodi predstavljaju poslovni objekat „...), kupljene i dodeljene tužiocu prvog reda u izvršnom postupku. Predmet protivtužbenog zahteva je isplata vrednosti prava plodouživanja koje je tuženi imao na označenim nepokretnostima.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužilaca i protivtužbenom zahtevu tuženog, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za predaju nepokretnosti, a odbio protivtužbeni zahtev za isplatu vrednosti prava plodouživanja. Prvostepeni sud obrazlaže da je tužilac prvog reda predmetne nepokretnosti stekao u izvršnom postupku, u kom je određena prodaja, a zatim i predaja tih nepokretnosti ovde tužiocu prvog reda. Odlučujući o protivtužbenom zahtevu tuženog, prvostepeni sud navodi da je vrednost te lične službenosti uneta u deobnu masu iz koje su namireni troškovi dozvole i sprovođenja izvršenja, kao i da je ta lična službenost brisana Zaključkom suda koji je sproveo izvršenje, kao i rešenjem RGZ od 18.11.2016. godine.

Drugostepeni sud u svemu prihvata kao pravilne razloge prvostepenog suda za usvajanje tužbenog zahteva i odbijanje protivtužbenog zahteva. Nalazi da postoji aktivna legitimacija oba tužioca da zahtevaju predaju nepokretnosti, imajući u vidu da je do otuđenja nepokretnosti došlo nakon što je parnica počela da teče. Imajući u vidu da su iz vrednosti prava tuženog na doživotno plodouživanje namireni izvršni poverioci, u sprovedenom izvršnom postupku, odnosno da iz vrednosti tog prava nisu namireni ni svi izvršni poverioci, sledi da ne postoje sredstva iz kojih bi tuženom mogla da se isplati vrednost predmetne lične službenosti. Dodaje da je o tom zahtevu tuženog već odlučeno u izvršnom postupku, a da parnični sud ne može da ispituje pravilnost i zakonitost pravnosnažnih odluka donetih u sudskom izvršnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo, prilikom odlučivanja o postavljenom tužbenom i protivtužbenom zahtevu.

Pravo na predaju nepokretnosti, koje je bilo predmet tužbenog zahteva, nesporno je. Nepokretnost koja je predmet tužbenog zahteva je u sprovedenom izvršnom postupku bila prodata i dodeljena ovde tužiocu prvog reda, ali predaja nije faktički sprovedena. U tom delu tuženi ni ne pobija odluku drugostepenog suda konkretnim revizijskim navodima, osim u pogledu aktivne legitimacije tužilje drugog reda da zahteva predaju nepokretnosti. U reviziji tuženog u tom delu navodi se da vlasnik nepokretnosti (tužilja drugog reda) ima samo pravo svojine, dok pravo korišćenja i poseda pripada nosiocu prava doživotnog plodouživanja, ovde tužiocu prvog reda. Kako je po zaključenom ugovoru o poklonu tužilja drugog reda novi vlasnik predmetne nepokretnosti, nesporno je njeno pravo da zahteva predaju nepokretnosti bez obzira na ustanovljeno pravo doživotnog plodouživanja na toj nepokretnosti u korist ovde tužioca prvog reda. Svaki vlasnik stvari u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa može tražiti povraćaj svoje stvari od lica u čijoj se faktičkoj vlasti stvar nalazi. S druge strane, kako je u momentu zaključenja ugovora o poklonu kojim je otuđena predmetna nepokretnost, tuženom već bila dostavljena tužba, nesporna je i aktivna legitimacija tužioca prvog reda da zahteva predaju te nepokretnosti. Otuđenje stvari koja je predmet tužbe, nakon što je parnica već počela da teče dostavljanjem tužbe tuženom u skladu sa odredbom čl. 203 st. 1 Zakona o parničnom postupku, ne isključuje aktivnu legitimaciju ovde tužioca prvog reda kao podnosioca tužbe u skladu sa izričitom odredbom čl. 204 st. 1 Zakona o parničnom postupku.

Imajući navedeno u vidu, pravilno je stanovište nižestepenih sudova o osnovanosti zahteva za predaju nepokretnosti tužiocima.

Odredbom člana 111. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, važećeg u vreme sprovođenja izvršenja („Sl. glasnik RS“, br.32/2011, 99/2011, 109/2013), u stavu 2. predviđeno je da se prodajom nepokretnosti ne gase ni lične službenosti ni stvarni tereti koji su u javnoj knjizi upisani pre prava založnih izvršnih poverilaca i prava na namirenje izvršnih poverilaca na čiji predlog je određeno izvršenje. Shodno stavu 3. iste odredbe lične službenosti mogu se ugasiti na zahtev izvršnog poverioca, uz odgovarajuću naknadu, dok se ostale lične službenosti i stvarni tereti gase prodajom nepokretnosti (stav 4). Odredba člana 143. istog zakona predviđa da će zaključkom o prodaji nepokretnosti kupcu sud, odnosno izvršitelj odrediti da se u javnoj knjizi brišu upisana prava i tereti, osim onih koji ostaju na nepokretnosti i posle predaje nepokretnosti kupcu ili koje je kupac preuzeo.

Pravo plodouživanja po svojoj prirodi predstavlja ličnu službenost. U konkretnom slučaju, lična službenost koju je tuženi imao na predmetnoj nepokretnosti nastala je pre pokretanja izvršnog postupka. U tom slučaju, lična službenost se mogla ugasiti na zahtev izvršnog poverioca, uz odgovarajuću naknadu. Prema utvrđenim činjenicama, izvršni poverioci stavili su predlog da se namirenje sprovede između ostalog i iz vrednosti prava doživotnog plodouživanja, kao prava koje je moglo novčano da se vrednuje. Zaključkom suda I 3263/2010 od 21.10.2013. godine određeno je namirenje potraživanja izvršnih poverilaca ĐĐ i EE i ŽŽ i ZZ upravo iz utvrđene vrednosti prava doživotnog plodouživanja tuženog. Kako je vrednost tog prava u izvršnom postupku u celosti iscrpljena, a da pri tom iz iste nisu namireni ni svi izvršni poverioci, proizlazi da nisu postojala sredstva iz kojih je tuženom mogla da se isplati naknada vrednosti tog prava.

Osim toga, potraživanje na ime naknade za ličnu službenost je potraživanje iz izvršnog postupka, o kom se odlučuje u izvršnom postupku primenom odredbi člana 138, 139 i 142. Zakona o izvršenju i namirenju. Nakon isplate te naknade, ili kao u konkretnom slučaju, ako nema raspoloživih sredstava za isplatu te naknade, brišu se sva upisana prava i tereti na nepokretnosti koja se predaje kupcu, u skladu sa odredbom člana 143. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Tako je u konkretnom slučaju i učinjeno rešenjem RGZ SKN Novi Sad od 17.11.2016. godine, kojim je dozvoljeno brisanje prava uknjiženog prava doživotnog plodouživanja ovde tuženog. Na opisani način predmetna lična službenost se ugasila, a o pravu tuženog na naknadu vrednosti te službenosti već je odlučeno u izvršnom postupku uz decidno obrazloženje da nema sredstava za isplatu tuženom. Takođe treba napomenuti da ovde tužioci nisu pasivno legitimisani za isplatu te vrednosti. Namirenje iz vrednosti prava tuženog određeno je u korist drugih izvršnih poverilaca, a ne u korist ovde tužioca prvog reda kao izvršnog poverioca.

Revizijom tuženog osporava se pravilnost primenjenog materijalnog prava u pogledu odluke o osnovanosti protivtužbenog zahteva tuženog. Revident smatra da nije utvrđeno na koji način i u kom iznosu su iz vrednosti prava doživotnog plodouživanja namireni izvršni poverioci, u čiju korist je određeno izvršenje iz te vrednosti. Ističe da je on kao nosilac prava doživotnog plodouživanja imao pravo da mu se isplati razlika između utvrđene vrednosti prava doživotnog plodouživanja i iznosa za koji su namireni izvršni poverioci.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode tuženog neosnovanim.

Nije od uticaja u ovom parničnom postupku koji izvršni poverilac i u kom iznosu je namiren iz vrednosti prava doživotnog plodouživanja tuženog. U toku postupka je utvrđena kao nesporna činjenica da je utvrđena vrednost prava plodouživanja tuženog bila predmet izvršenja u izvršnom postupku protiv ovde tuženog i da je ta vrednost u celosti iskorišćena za namirenje izvršnih poverilaca. Pri toj nespornoj činjenici, tuženi ne može pretendovati na isplatu razlike između utvrđene i isplaćene vrednosti jer razlika nije ni preostala. Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i ostale revizijske navode tuženog, pa je utvrdio da su isti paušalni i bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Imajući navedeno u vidu, primenom odredbe člana 414. ZPP revizija tuženog odbijena je kao neosnovana.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić