Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž 3747/20 od 09.11.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačio je presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19491/18 od 20.11.2019. godine, u stavu prvom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 7.000 evra sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka na valutu evro počev od 29.11.2011. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate sa zakonskom zateznom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan isplate, dok je preko dosuđene dinarske protivvredonsti iznosa od 7.000 evra, a do traženog iznosa od 1.605.181,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2011. godine do isplate, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19491/18 od 20.11.2019. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 327.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postpuka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u obavezujućem delu stava prvog izreke i u pogledu odluke o troškovima postupka na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija u ovom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su tokom leta 2010. godine postigli usmeni dogovor o otvaranju i zajedničkom vođenju igraonice „EDGE“ u Tržnom centru „Staklenac“ u Beogradu, koja je počela sa radom u oktobru 2010. godine i registrovana je na ime tuženog kao preduzetnika. Tužilac je u opremanje igraonice uložio 7.000 evra u gotovini (u koji iznos je uključena i plaćena zakupnina za zakupljeni prostor za dva meseca u iznosu od 2.320 evra). Tuženi je u opremanje igraonice uložio kompjutersku opremu u vrednosti od 1.803.407,44 dinara (kupovinom opreme preko svoje firme na kredit) i iznos od 250.990,18 dinara na ime nabavke druge opreme za rad igraonice. Tužilac je radio u igraonici – vršio je nabavku, obučavao i nadgledao zaposlene i predavao dnevni pazar, ali za taj svoj angažman nije primao zaradu, jer sa tuženim u tom smislu nije postigao dogovor. Dogovor stranaka je bio da se najpre otplate dugovi za igraonicu a tek potom da se ostvarena dobit deli na jednake delove. Saradnja između parničnih stranaka prekinuta je u februaru 2011. godine. Tuženi je nastavio sa radom u igraonici nakon istupanja tužioca iz zajedničkog posla. Igranioca je prestala da posluje i ispisana je iz registra 21.02.2012. godine. Kako parnične stranke nisu dostavile poslovne knjige, računovodstvene iskaze (bilans stanja, bilans uspeha), ni poreske prijave i poreske bilanse i prateću dokumentaciju, veštak ekonomsko-finansijske struke nije mogao utvrditi od kojih sredstava – ličnih ili zajedničkih je ostvarivan pazar, vršeno opremanje igraonice, niti je mogla biti utvrđena dobit, prihodi i rashodi poslovanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati novčana sredstva koja je tužilac uložio u zajednički posao a za koje poseduje fiskalne račune i za koje tuženi ne spori da su uložena , u ukupnom iznosu od 357.555,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, u kom delu je tužbeni zahtev usvojio. Preko dosuđenog a do traženog iznosa, tužbeni zahtev je odbijen primenom odredbe člana i člana 231. ZPP i člana 395. ZOO.

Drugostepeni sud je, zaključivši da je između parničnih stranaka zaključen usmeni ugovor o ortakluku, preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 7.000 evra, za koji iznos među parničnim strankama nije bilo sporno da je dat kao ulog tužioca u zajednički posao. Po nalaženju drugostepenog suda, dinarski novčani zahtev tužioca sadrži u sebi i zahtev za plaćanje dinarske protivvrednosti određenog broja novčanih jednica u stranoj valuti, u skladu sa članom 395. ZOO. Odluka je doneta primenom pravnih pravila Srpskog građanskog zakonika kojima je regulisan ugovor o ortakluku, te člana 132. ZOO. Primenom člana 277. ZOO, tužbeni zahtev je usvojen i za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos u granicama tužbenog zahteva – od dana podnošenja tužbe do isplate.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio zahtev tužioca.

U konkretnom slučaju, između tužioca i tuženog zaključen je usmeni ugovor o ortakluku radi otvaranja i zajedničkog vođenja igranioce, koji je raskinut istupanjem tužioca iz ortakluka. Ugovor o ortakluku nije regulisan pozitivnim propisima, već se na njega primenjuje pravno pravilo iz paragrafa 723 Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Prema Srpskom građanskom zakoniku, ortakluk je ugovor kojim se dva ili više lica obavezuju da će zajednički iskorišćavati svoja imovinska dobra u cilju postizanja neke imovinske koristi i njene podele. Da bi se neko smatrao ortakom neophodno je da je uneo neku imovinsku vrednost u ortakluk i da učestvuje u podeli zajedničke dobiti. S obzirom da je došlo do raskida ugovora, u smislu odredbe člana 132. ZOO, tužilac ima pravo na povraćaj uloženih sredstava u opremanje igraonice. Naime, reč je o sticanju bez osnova iz člana 210. stav 2. s obzirom da je osnov – ugovor o ortakluk, kao pravni osnov, kasnije otpao usled raskida tog ugovora. Na dosuđeni iznos tužiocu pripada zakonska zatezna kamata u smislu člana 395. ZOO, u vezi sa članom 277. istog zakona od dana podnošenja tužbe, kako je tužbom traženo, do isplate.

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje jer su sudovi prihvatili kao verodostojnu specifikaciju izdataka tužioca na ime ulaganja u opremanje objekta igranioce i dela opreme. Nasuprot tome, drugostepeni sud je tužiocu na ime njegovog ulaganja u zajednički posao dosudio iznos od 7.000 evra, čija visina je među parničnim strankama bila nesporna, a nije prihvatio pomenutu specifikaciju kao dokaz.

Bez uticaja je isticanje u reviziji da je tužilac napustio ortakluk bez najave, čak i u nevreme, čime je onemogućio rad igraonice za duži vremenski period, stvarajući tako troškove i gubitak na strani tuženog, budući da su ovi navodi prvi put istaknuti u reviziji i da tokom postupka nije stavljen odgovarajući zahtev.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom člana 153. i 154. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog izjavljene protiv preostalog dela stava prvog izreke, u smislu člana 410. stav 1. ZPP, ovaj sud je ocenio da revizija nije dozvoljena u tom delu.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP, propisano je da je revizija nedozvoljena, ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije.

Kako se revizijom tuženog pobija pravnosnažna drugostepena presuda, u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev, sledi da je tuženi u tom delu uspeo u sporu, pa njegova revizija nije dozvoljena jer on nema pravni interes za podnošenje revizije.

Shodno navedenom, na osnovu čl. 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković