Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja T.B. je majka tužilaca maloletnih K., R. i L. B., a tužena M.B. je baba po ocu meloletne dece i svekrva tužilje T.B.. Suprug tužilje T.B. i otac ostalih tužilaca, maloletne dece, L.B. je preminuo 2011. godine i za naslednike na njegovoj imovini oglašeni su svi tužioci. Pok. L.B. bio je suvlasnik 1/6 dela nepokretnosti, porodične stambene zgrade u T., ulica ... br. ..., a na preostalom delu te nepokretnosti su suvlasnici majka i sestra pok. L., ovde tužena u 4/6 dela i M.M. u 1/6 dela. Tužena pored svog suvlasničkog udela ima i pravo doživotnog plodouživanja na preostalih 2/6 dela ove nepokretnosti, čiji su suvlasnici sada ovde tužioci, koji nemaju drugih nepokretnosti na svom imenu. Tužilja T.B. u predmetnoj kući živi od 1999. godine, kada je rođeno i najstarije dete ovde tužilja K.B.. Nakon smrti supruga, tužilja T.B. je promenila brave na kapiji i ulaznim vratima navedene porodične zgrade, bez saglasnosti tužene, ne dajući joj rezervne ključeve. Tužena nije kontaktirala tužilju, niti je tražila rezervne ključeve, niti to čini sada. Režijske troškove za kuću snosi tužilja T.B., dok porez na imovinu za istu snosi tužena. Tužilja T.B. rođena je ... godine, nezaposlena je, zdrava je i radno sposobna. Povremeno se radno angažuje na sezonskim poslovima, a jedini stalni mesečni prihod joj je dečiji dodatak u iznosu od 10.000,00 dinara za troje dece. K.B. ima ... godina, R.B. ... godina i učenici su ... škole, a L.B. ima ... godina i učenik je ... škole, ali ima logopedskih problema i ostvario je pravo na podršku sistemu obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite. Roditelji tužilje T.B. žive u T., nezaposleni su i žive u dvosobnoj kući. Imaju obavezu izdržavanja tužiljine babe. Tužena živi u kući u T. u ulici A.J., koja je u vlasništvu njenog supruga, a na kojoj nepokretnosti ima pravo doživotnog plodouživanja. Ona je penzioner sa mesečnom penzijom od 18.000,00 dinara, a u ovoj kući pored njih žive i ćerka M.M. i njeno četvoro dece. M.M. je nezaposlena, razvedena i sva deca žive sa njom i tuženom u istom domaćinstvu. Tužena ima ozbiljnih zdravstvenih problema. Nakon smrti L.B. 2011. godine tužena je tražila od tužilje da sa decom napusti kuću jer je ona želela da se vrati tu da živi. Tužilja je zamolila da još neko vreme tu stanuje sa decom, dok se ne snađe, da bi nakon toga promenila brave na kapije i ulaznim vratima kuće. Tužena joj je poslala preko advokata opomenu u kojoj je tražila da se do 30.05.2011. godine iseli iz ove nepokretnosti, da bi zatim podnela i tužbu protiv tužilje radi iseljenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, zaključujući da tužena ne spada u krug lica prema kojima se saglasno odredbi člana 194. Porodičng zakona može ustanoviti pravo stanovanja.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Naime, odredba člana 194. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/05), propisuje da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu. Pravo stanovanja traje do punoletstva deteta.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da se pravo stanovanja deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo, može ustanoviti samo na imovini, odnosno stanu koje je u vlasništvu drugog roditelja, a ne i drugih srodnika i to pod određenim uslovima. U konkretnom slučaju tužena kao baba maloletne dece, ovde tužilaca, saglasno navedenoj odredbi, ne spada u krug lica na čijoj imovini se može ustanoviti pravo stanovanja tužilaca. Utvrđene socijalno ekonomske okolnosti na strani tužilaca ne mogu biti opredeljujuće za uspostavljanje ovog prava na imovini tužene, kako se to neosnovano navodi u reviziji, već eventualno mogu uticati na ostvarivanje njihovog prava na izdržavanje od strane tužene, pod uslovima iz člana 154. stav 2. Porodičnog zakona. U tom smislu su i odredbe člana 27. tačka 2. i 4. Konvencije o pravu deteta kojima je propisana odgovornost roditelja i drugih lica odgovornih za decu da u okviru svoje sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta, odnosno da države članice preduzimaju sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile da dete dobija izdržavanje od roditelja ili drugih lica koja su fininasijski odgovorna za dete. Dakle, navedene odredbe Konvencije na koje se ukazuje u reviziji, odnose se prvenstveno na obavezu izdržavanja deteta na način koji može obezbediti životne uslove potrebne za njihov razvoj, te primenom ove odredbe, kao i odredbe člana 154. stav 2. Porodičnog zakona, ne može se proširiti krug lica na čijoj se imovini može uspostaviti pravo stanovanja u korist dece i roditelja koji vrši roditeljsko pravo, a koji je propisan članom 194. Porodičnog zakona.

Iz navedenih razloga, ovaj sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.