U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca „Vallax tobacco“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Nenad Manić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo finansija, Uprava carina, JB KJS 10521, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6581/21 od 24.02.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 22.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6581/21 od 24.02.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 4295/17 od 08.09.2021. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete isplati iznos od 35.431.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.07.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 319.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6581/21 od 24.02.2022. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, tako što je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 274.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretno ne navodi zakonski osnov na kome tužilac zasniva tvrdnju o učinjenim bitnim povredama postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tokom 2014. i 2015. godine uvezao duvan za nargile, a roba je carinjena kao da se radi o duvanu za vodene lule koji predstavlja neduvanski proizvod. Ministarstvo finansija, Uprava carina, Odsek za naknadnu kontrolu 02.02.2016. godine izvršilo je naknadnu kontrolu carinskih deklaracija tužioca za period od 15.04.2014. godine do 21.08.2015. godine i tom prilikom je utvrđeno da su tužilac, u svojstvu uvoznika, i „Univers co“ d.o.o. Beograd (podnosilac carinske isprave) u svojstvu posrednog zastupnika, izvršili plaćanje uvoznih dažbina u manjem iznosu za 7.570.862,87 dinara ( na ime akciza 6.308.885,72 dinara i na ime PDV-a 1.261.977,15 dinara). Carinarnica Beograd je 14.03.2016. godine po službenoj dužnosti donela 11 rešenja, kojima je tužioca i „Univers co“ obavezala na solidarnu isplatu carinskog duga u ukupnom iznosu od 7.570.862,87 dinara (za akcize i PDV). Doneta rešenja su postala izvršna 31.03.2016. godine i u periodu od 15.04.2016. godine do 18.04.2016. godine, naplaćen je dug po 3 rešenja u ukupnom iznosu od 2.293.254,72 dinara, dok naplata po ostalim rešenjima nije realizovana zbog nedostatka sredstava na računu tužioca. Tužilac je Ministarstvu finansija – Upravi carina – Carinarnica Beograd, podneo zahtev za odlaganje izvršenja rešenja od 14.03.2016. godine, ali su rešenjima Ministarstva finansija od 04.04.2016. godine ti zahtevi odbijeni.

Ministarstvo finansija, Sektor za fiskalni sistem 26.05.2016. godine dostavio je mišljenje Upravi carina da se na predmetni proizvod tužioca koji sadrži 10% duvana, akciza obračunava srazmerno procentu sadržine duvana u navedenom proizvodu. Rešenjima Ministarstva finansija, Uprave carina od 08.07.2016. godine i 13.07.2016. godine poništena su rešenja Carinarnice Beograd od 04.04.2016. godine, kojim su odbijeni zahtevi tužioca za odlaganje izvršenja i predmeti su vraćeni na ponovni postupak. Rešenjem Carinarnice Beograd od 19.07.2016. godine usvojeni su zahtevi tužioca za odlaganje izvršenja rešenja. Ministarstvo finansija – Uprava carine dana 21.07.2016. godine u ponovnom postupku utvrđivanja činjeničnog stanja i provere tačnosti podataka utvrdila je da je tužilac izvršio plaćanje uvoznih dažbina u manjem iznosu, ali da razlika manje naplaćenog carinskog duga iznosi 630.988,57 dinara na ime akcize, a razlike manje naplaćenog poreza na dodatu vrednost iznosi 126.197,72 dinara, odnosno da ukupna razlika manje plaćenih uvoznih dažbina iznosi 757.186,29 dinara.

Tužilac od 19.02.2016. godine poseduje dozvolu za obavljanje delatnosti uvoza duvana, obrađenog duvana, odnosno duvanskih proizvoda na period od 5 godina, a od 23.03.2016. godine je upisan u nadležni registar. Tužilac je 04.04.2016. godine u svojstvu kupca sa privrednim društvom „Tobacco technology for trade and industries“, kao prodavcem zaključio Ugovor broj .. kojim je ugovorena isporuka proizvoda i ugovoreno je da je 30% iznosa plativo po porudžbini, a 70% iznosa 30 dana nakon isporuke. Blokada računa tužioca trajala je neprekidno od 15.04.2016. godine do 28.07.2016. godine.

Kod ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je stanovišta da ne postoji svesno ili krajnje nepažljivo, odnosno nesavesno postupanje tužene u vršenju zakonskih ovlašćenja usled čega nema odgovornosti tužene u smislu odredbe člana 172. stav 1. ZOO. Primena neodgovarajuće zakonske norme, kao ni pogrešno zauzet pravni stav u odluci donetoj u vršenju funkcije državnog organa ne predstavlja takvu povredu dužnosti koja sama po sebi može biti kvalifikovana kao nezakonit ili nepravilan rad. Tužilac nije dokazao da pretrpeo štetu koja je nastala kao posledica svesnog ili krajnje nepažljivog ili nesavesnog postupanja organa uprave u vršenju zakonskih ovlašćenja ili zloupotrebe ili prekoračenja tih ovlašćenja. Činjenica da je u ponovljenom upravnom postupku utvrđena manja uvozna dažbina ne ukazuje, automatski samo po sebi na nezakonit, odnosno nepravilan rad Carinarnice Beograd, jer su sva rešenja Carinarnice Beograd bila predmet kontrole od strane drugostepenog organa. Nakon što je pribavljeno odgovarajuće mišljenje, drugostepeni organ je ukinuo sva prvostepena rešenja kojim su odbijena odlaganja izvršenja rešenja od 14.03.2016. godine, nakon čega je prvostepeni organ odnosno Carinarnica Beograd donela rešenje da se odlaže izvršenje rešenja od 14.03.2016. godine. Tužilac je zaključio ugovor 04.04.2016. godine, u trenutku kada je njegov položaj bio neizvestan u upravnom postupku koji je pokrenut radi odlaganja izvršenja rešenja od 14.03.2016. godine, pa je ovakvim postupanjem preuzeo rizik takve poslovne odluke.

Navedenu argumentaciju prihvata i drugostepeni sud sa dodatnim obrazloženjem da je tužilac svojim postupcima doprineo postupanju organa tužene jer nije na vreme prijavio maloprodajnu cenu u Službenom listu RS, što je uslov za pravilan obračun uvoznih dažbina. Tužilac prilikom carinjenja robe nije podneo pravilan sertifikat o poreklu i specifikaciji robe. Tužilac nije imao dozvolu za obavljanje delatnosti uvoza duvanskih proizvoda jer nije bio upisan u registar uvoznika duvana, a osim toga prijavljivao je nepotpun naziv i opis robe, što je uticalo na nepravilno svrstavanje robe po carinskoj tarifi, pa samim tim i na nepravilan obračun carinskog duga.

Revizijom se osporava izneto stanoviše nižestepenih sudova. Tuženi je nepravilno izvršio obračun carinskog duga, iako je prilikom analize koju je sproveo takođe organ tužene, utvrđeno da se radi o proizvodima sa 10% duvana, a što je bilo jasno od prvog carinjenja predmetne robe u aprilu 2014. godine kada je dostavljen sertifikat o poreklu i specifikaciji robe. Navedeno je potvrđeno i zapisnikom o kontroli prihvaćene deklaracije. Nesporna je činjenica da je Carinarnica Beograd obračunala carinski dug u mnogostostruko većem iznosu od realnog, što je dovelo do blokade računa i nemogućnosti ispunjenja obaveza prema dobavljačima, što predstavlja standard grube nepažnje. Tužilac ne može da snosi odgovornost što je predmetni proizvod tužena svrstavala u grupu neduvanskih proizvoda, a tužilac je dokazao da je dao tačan sastav proizvoda koji je bio poznat tuženom. Neobjavljivanje odluke o maloprodajnoj ceni duvana ne predstavlja smetnju za obračun carinskih dažbina. Tužilac je imao dovoljno sredstava za realizaciju zaključenog ugovora, jer je verovao da su njegove molbe za odlaganje plaćanja carinskog duga osnovane u celosti.

Revizija nije osnovana.

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe) i da se tako postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno- posledična veza). Članom 189. stav 1. istog zakona propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Carinarnica Beograd pogrešno je obračunala carinski dug tužioca, iako joj je dostavljen sertifikat o poreklu i specifikaciji robe. Dug tužioca je utvrđen u mnogostostruko većem iznosu od realnog. Ovakvo postupanje dovelo je do blokade računa tužioca i nemogućnosti ispunjenja obaveza prema dobavljačima. Tužilac prilikom carinjenja robe nije prijavio potpun naziv i opis robe, al to ne oslobađa tuženu odgovornosti za pravilan obračun carinskih dažbina. Stoga ne stoje navodi nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nema odgovornosti tužene za nepravilan rad Carinarnice. Međutim, navedeno nije od uticaja, jer je izmakla korist vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. Stoga izmaklu korist čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima.

Imajući u vidu navedeno, kao i utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da u ovom slučaju okolnosti koje je izneo tužilac nisu dovoljne za zasnivanje odgovornosti tuženog za naknadu izmakle koristi u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac bi imao pravo na materijanu štetu na ime troškova zaključenja ugovora, ali ne i pravo na izgubljenu dobit jer je u momentu zaključenja ugovora 04.04.2016. godine već bio u blokadi i postojala je odluka zašto se to utvrđuje.

Na osnovu izloženog i člana 416. ZPP, revizijski sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić