Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac u odnosu na odbijajući deo i tuženi u odnosu na usvajajući deo zahteva, blagovremeno su izjavili revizije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije tužioca i tuženog neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1, u vezi člana 8. i stava 2. tačka 12. istog zakona na koje se neosnovano revizijama ukazuje. Pobijana odluka sadrži jasne i neprotivrečne razloge o činjenicama relevantnim za presuđenje i s tim u vezi izvršenoj oceni dokaza (pravilno primenjujući i odredbu člana 231. ZPP u pogledu tereta dokazivanja) te nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su bile u dobrim prijateljskim odnosima, usled čega je tužilac u toku 2012. godine na osnovu dogovora sa tuženim vršio transfer sredstava sa svog deviznog računa preko banke u Australiji na devizni račun tuženog u RS Srbiji koji je otvorio za tu namenu. Tužilac je na devizni račun tuženog uplatio u više navrata ukupan iznos od 124.000 evra. Na izvodima poslovne banke o izvršenim transferima sredstava tužilac je svojeručno štampanim slovima označavao imena pojednih lica i pojedinačne iznose i to za uplatu od 40.000 evra dana 25.09.2012. godine dopisano je ime BB, za uplatu od 4.000 evra dana 08.10.2012. godine dopisano je ime VV, za uplatu od 40.000 evra dana 28.11.2012. godine dopisano je ime BB sa naznakom ispod imena iznos od 15.000 evra i za uplatu od 40.000 evra dana 19.12.2012. godine upisano je ime AA, kao i iznos od ukupno 78.000,00 evra (40.000 evra, 15.000 evra, 3.000 evra i 20.000 evra), sa posebnom naznakom u odnosu na ime BB iznos od 55.000 evra. Tužilac je dostavio opomenu tuženom 21.03.2019. godine da iznos od 124.000 evra vrati u roku od 8 dana po prijemu opomene. Iznos od 4.000 evra prema transferu od 08.10.2012. godine tužilac ne potražuje od tuženog obzirom da se prenos tih sredstava odnosi na treće lice (za rad majstora VV). Tužilac je od ukupno uplaćenih sredstava pozajmio tuženom iznos od 55.000 evra i 3.000 evra, dok je ocu tuženog pozajmio iznos od 20.000 evra, što ukupno dugovanje po osnovu zajma iznosi 78.000,00 evra. Tuženi je iznos od 3.000 evra vratio tužiocu, ali je vraćen i iznos od 20.000 evra koji je dat na ime zajma ocu tuženog. Preostali iznos od 55.000 evra koji čini pozajmicu tuženom nije vraćen. Tužilac se nije izjasnio u odnosu na osnov i okolnosti za preostali iznos do 120.000 evra koji potražuje tužbenim zahtevom.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 4. ZPP i izveo predložene dokaze, pa je primenom odredaba 557.-566. Zakona o obligacionim odnosima i pravila o teretu dokazivanja ocenio da tužilac od ukupno uplaćenih sredstava na devizni račun tuženog u iznosu od 120.000,00 evra, osnovano potražuje iznos od 55.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime pozajmljenih sredstava tuženom, a koji kao zajmoprimac nije dokazao da je isti vratio tužiocu. Zbog toga je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na dosuđeni iznos plati zakonsku zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe primenom odredaba članova 277. i 324. ZOO, a u preostalom delu odbio tužbeni zahtev tužioca.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je suprotno navodima revizija tužioca i tuženog, pravilnom ocenom izvedenih dokaza na raspravi u smislu člana 8. ZPP, utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu kao u izreci pobijane presude.

Odredbom člana 557. ZOO propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zaajmoprimcu određenu količinu novca ili koji drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

U konkretnom slučaju tuženi je u svojstvu zajmoprimca, odnosno ugovorne strane po usmenom ugovoru o zajmu, primio od tužioca iznos od 55.000,00 evra, čime je zasnovan materijalnopravni odnos koji predstavlja osnov za postojanje obaveze tuženog u odnosu na tužioca za povraćaj primljenog iznosa. Kako o izvršenoj pozajmici nije sačinjen pisani ugovor niti priznanica o potpunom ili delimičnom ispunjenju obaveze overena od strane ugovornih stranaka, to je pravilno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja propisano odredbama člana 228.-231. ZPP u odnosu na obavezu tužioca da dokaže visinu ugovorene pozajmice, tako i u odnosu na obavezu tuženog da dokaže da je pozajmljeni novac vratio tužiocu.

Drugostepeni sud je ocenio sve izvedene dokaze i svoju ocenu tih dokaza obrazložio, pa je na osnovu rezultata celokupnog postupka zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, obzirom da tužilac nije dokazao da je između njega i tuženog postojao obligacioni odnos iz ugovora o zajmu za veći iznos od dosuđenog, odnosno da je po tom osnovu tužilac predao tuženom količinu novca koju potražuje tužbom. Niti je tuženi dokazao da je njegova obaveza vraćanja pozajmljenog iznosa od 55.000,00 evra iz usmenog ugovora o zajmu prestala isplatom ili delimično isplatom, a koja bi se odnosila na predmet ugovora.

Imajući u vidu navedeno, neosnovano se u reviziji tužioca u odnosu na odbijajući deo i revizijom tuženog u odnosu na usvajajući deo zahteva ističe da drugostepeni sud nije pravilno ocenio izvedene dokaze i da je pogrešnom primenom materijalnog prava raspravio sporni odnos među strankama. Ostalim navodima u revizijama daje se drugačija ocena izvedenih dokaza koji navodi nisu od uticaja na zakonitost i pravilnost donete odluke, niti mogu biti od uticaja na drugačije presuđenje u ovoj parnici.

Pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. ZPP odlučeno je o troškovima parničnog postupka koji su odmereni i dosuđeni prema vrednosti tužbenog zahteva sa kojim je tužilac uspeo u sporu.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić