Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonom predviđenih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem dežurnog istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki br.851/11 od 05.10.2011. godine određen pritvor zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. KZ, koji se ima računati od 04.10.2011. godine, kada je lišen slobode, na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1. i 3. ZKP zbog opasnosti od bekstva, s obzirom da se radi o licu koje nema prijavu prebivališta na području grada ... odnosno teritoriji Republike Srbije, a državljanin je Crne Gore i osobitih okolnosti da će ponoviti krivično delo. Tužilac je bio u pritvoru u periodu od 04.10.2011. godine do 05.07.2013. godine, kada mu je rešenjem Višeg suda u Beogradu K br.84/12 od 05.07.2013. godine pritvor ukinut. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K br.68/14, Kv br.2273/14 od 04.07.2014. godine tužiocu je određen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP, zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ponoviti krivično delo. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K br.68/14, Kv br.4083/14 od 17.12.2014. godine, tužiocu je ukinut pritvor i zamenjen blažom kaznom – merom zabrane napuštanja stana, a koja mera je ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu K br.68/14 od 30.01.2015. godine. Krivični postupak je okončan presudom Višeg suda u Beogradu K br.68/14 od 30.01.2015. godine, potvrđene presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 208/15 od 25.05.2015. godine, kojom je tužilac oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Protiv tužioca je vođen i postupak ekstradicije po molbi Ministarstva pravde Republike Crne Gore od 17.12.2012. godine i izručenje tužioca radi upućivanja na izdržavanje kazne zatvora na koju je osuđen presudom Višeg suda u Podgorici K br.128/10 od 01.06.2010. godine, preinačene presudom Apelacionog suda Crne Gore Kž br.592/10 od 23.09.2010. godine u pogledu odluke o kazni. U tom postupku je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Kre br.1/13 od 19.06.2013. godine tužiocu određen pritvor iz razloga propisan u članu 22. stav 1. tačka 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, koji se okrivljenom ima računati od 05.07.2013. godine kada je lišen slobode. Rešenjem Ministarstva pravde RS od 13.08.2013. godine dozvoljeno je izručenje tužioca pravosudnim organima Crne Gore u cilju upućivanja na izdržavanje kazne zatvora. Izručenje je odloženo do okončanja krivičnog postupka pred Višim sudom u Beogradu K br.68/14. Tužilac ima prijavljeno prebivalište u ..., državljanin je Republike Crne Gore, a u Republici Srbiji nije imao prijavljeno boravište, iako je pre lišenja slobode boravio u zemlji par meseci. U trenutku lišenja slobode imao je 26 godina. Krivični postupak je bio medijski praćen, o tužiocu se govorilo kao o članu organizovane kriminalne grupe. Zbog vremenskog perioda u kome je bio neosnovano lišen slobode trebalo mu je vremena da se vrati normalnom životu, okolina ga je osuđivala i gledala na njega kao kriminalca, nije mogao da nađe posao u ..., zbog čega je morao da se preseli u ... . Tužilac se 10.12.2015. godine i 25.01.2018. godine obraćao Ministarstvu pravde RS sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, ali tužena na ove zahteve nije odgovorila.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, imajući u vidu odredbu člana 584. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, zaključio da je tužilac doprineo lišenju slobode, odnosno određivanju pritvora, budući da je kao državljanin Republike Crne Gore, boravio bez prijavljenog prebivališta na teritoriji Republike Srbije iako je bio u obavezi da isto prijavi prema odredbama tada važećeg Zakona o strancima, te su postojale okolnosti koje su ukazivale na opasnost od bekstva.

Drugostepeni sud je ocenjujući navode žalbe tužioca, zaključio da tužilac svojim postupcima nije prouzrokovao lišenje slobode time što kao državljanin Crne Gore nije imao prijavljeno boravište u Republici Srbiji, imajući u vidu da mu je pritvor određen na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1. i tačka 3. tada važećeg ZKP. Tužilac svojim ponašanjem nije skrivio pritvaranje, jer je lišen slobode u stanu svog druga, nije se skrivao, nije pokušavao da pobegne, niti je znao da se protiv njega vodi krivični postupak, niti su državni organi na bilo koji način pokušavali da obezbede prisustvo tužioca. Osnov odgovornosti tužene zasniva se na odredbi člana 35. stav 1. Ustava Republike Srbije i odredbi člana 584. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada, vremenskom periodu u kome je tužilac bio lišen slobode, sa konstatacijom da tužilac ne potražuje naknadu štete za period ekstradicionog pritvora, primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da pravična naknada nematerijalne štete iznosi 4.200.000,00 dinara, dok je u preostalom odbijajućem delu potvrdio prvostepenu presudu.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Evropska konvencija o ljudskim pravima je u članu 5. utvrdila da svako ima pravo na slobodu i bezbednost, predvidela je razloge za lišenje slobode, kao i da svako ko je uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti sa odredbama tog člana ima utuživo pravo na naknadu. Ustav Republike Srbije u članu 35. stav 1. propisuje da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije ili druga prava utvrđena zakonom.

Odredbom člana 584. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da pravo na naknadu štete ima lice koje je, između ostalog, bilo lišeno slobode, a postupak je pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom. Pravo na naknadu štete lice koje je bilo u pritvoru, a koje je pravnosnažno oslobođeno od optužbi ili optužba odbijena propisano je bilo i odredbom člana 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/2001, 68/2002 i „Službeni glasnik RS“ broj 58/2004 sa izmenama i dopunama) važećeg u vreme kada je tužiocu određen pritvor. Odredbom člana 243. stav 4. Krivičnog zakonika u vreme određivanja pritvora bilo je predviđeno da se u vezi sa pozivanjem osumnjičenog u fazi istrage primenjuju odredbe tog zakona kojim je regulisano pozivanje, a u članu 134. ovog zakona predviđeno je da se prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku obezbeđuje njegovim pozivanjem, a poziv mu upućuje sud.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac svojim postupanjem nije prouzrokovao određivanje pritvora kao mere njegovog prisustva, radi vođenja postupka. Tužilac je lišen u stanu svog druga, nije se skrivao i tužena ničim ne dokazuje da je tužilac znao da je protiv njega pokrenut postupak istrage, te da je on u nameri da izbegne vođenje postupka izbegavao prijavu boravišta. Tužiocu je pritvor određen na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1. i tačka 3. tada važećeg ZKP, pa su neosnovani revizijski navodi da se ne postupanje po Zakonu o strancima i Zakonu o prebivalištu i boravištu građana treba tretirati kao skrivljeno ponašanje u smislu napred navedenih razloga za određivanje pritvora.

Visina naknade nematerijalne štete, pravilno je od strane drugostepenog suda utvrđena u skladu sa kriterijumima koji su propisani odredbom člana 200. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ceneći okolnosti konkretnog slučaja, prirodu i težinu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, vremenski period lišenja slobode ali i izrečene mere zabrane napuštanja stana, godine života tužioca (26 godina) u vreme lišenja slobode, porodične prilike, reakcije okruženja nakon izlaska na slobodu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 4.200.000,00 dinara adekvatan značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome ta naknada služi.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilna primena materijalnog prava odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer je drugostepeni sud ocenio sve okolnosti konkretnog slučaja i pravilno odmerio visinu pravične naknade nematerijalne štete.

O troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka je odlučeno pravilnom primenom odredaba člana 153, 163. i 165. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić