Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbi člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), a u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) pa je ocenio da je revizija tuženih dozvoljena i osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao izvršni poverilac radi naplate duga iz ugovora o kreditu od 13.07.2006. godine podneo predlog za izvršenje protiv, između ostalog i ovde tuženih, kao izvršnih dužnika na osnovu kog predloga je sud rešenjem o izvršenju Iv 10/15 od 02.02.2015. godine odredio predloženo izvršenje. Protiv ovog rešenja izvršni dužnici su izjavili prigovore zbog čega je rešenje o izvršenju stavljeno van snage i ukinute sprovedene izvršne radnje u odnosu na izvršne dužnike, ovde tužene i određeno da se postupak nastavi povodom prigovora protiv platnog naloga.

Tužlac banka je 13.07.2006. godine sa VV kao korisnikom zaključila ugovor o dugoročnom dinarskom kreditu u iznosu od 40.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS u vreme puštanja kredita. Sredstva kredita obezbeđena su tako što je 10% od iznosa obezbedila banka a preostala sredstva Republika Srbija, Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu. Članom 5. ugovora korisnik kredita se obavezao da na ime obezbeđenja naplate dospelih potraživanja po tom ugovoru pored sopstvenih blanko potpisanih menica preda i blanko menice, po jednu za svakog poverioca potpisane od strane solidarnih jemaca ovde tuženih. Postupajući u skladu sa ovom ugovornom odredbom tuženi su izdali menice koje su potpisali na mestu trasanta, uneli adresu, JMBG i broj lične karte dok su ostali podaci koji se odnose na datum izdavanja, dospeća i iznos meničnog duga popunjeni od strane tužioca. Nakon zaključenog ugovora o kreditu tuženi su sa Komercijalnom bankom, Republikom Srbijom, Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Garancijskim fondom zaključili ugovore o jemstvu 18.07.2006. godine kojima su se obavezali da će na prvi poziv poverioca kao solidarni dužnici i jemci platci uredno ispuniti poveriocima dospela, a nenaplaćena potraživanja prema dužniku iz ugovora o kreditu i ugovora o izdavanju garancije sa svim izmenama ovih ugovora i po svim obavezama jemaca ugovora kao dužnik, te su se jemci obavezali da na dan zaključenja ovog ugovora predaju poveriocima tri blanko potpisane i overene sopstvene menice, po jednu za svakog poverioca sa ovlašćenjem da navedeni poverioci iste mogu popuniti kao menice sa dospećem po viđanju i klauzulom bez protesta i podneti na naplatu. U skladu sa ugovoronom obavezom tuženi su izdali tri blanko menice i dali menične izjave za svaku od menica.

Tužilac je 24.11.2014. godine sačinio opomenu pred utuženje u kojoj je konstatovano da na dan 18.11.2014. godine dospeli, a neplaćeni dug po ugovoru o kreditu iznosi 62.103,48 evra i da ovde tuženi, kao solidarni jemci imaju obavezu da u roku od 30 dana od prijema opomene izmire navedeni dug u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate, a da će u suprotnom banka aktivirati sve raspoložive mere predviđene aktima banke.

Prema ugovoru o regulisanju međusobnih odnosa u realizaciji Programa dugoročnog kreditiranja registrovanih poljoprivrednih gazdinstava zaključenim 07.02.2005. godine između tužioca, Republike Srbije, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Garancijskog fonda, između ostalog, u članu 7. tačka 14. regulisano je da će ukoliko korisnik kredita ne izvrši plaćanje dospelih obaveza ili se steknu drugi uslovi za dospeće ili raskid ugovora o kreditu banka pokrenuti postupak prinudne naplate dospelih potraživanja banke, ministarstva i fonda realizacijom instrumenta obezbeđenja.

Visina potraživanja banke iz ugovora o kreditu utvrđena je nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke koje na dan 31.12.2014. godine iznosi 7.562.368,66 dinara od čega je dospela, a neisplaćena glavnica na dan 31.12.2014. godine 4.843.034,00 dinara dok je ostali iznos obračunata zatezna kamata.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja i činjenice da tužilac nije dostavio isprave na kojima zasniva svoj zahtev u originalu već u fotokopiji i prepisima čija je autentičnost osporena od strane tuženih, prvostepeni sud je s pozibom na odredbu člana 100. stav 3. ZPP ocenio da tužilac nije dokazao svoje potraživanje zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je ocenio da prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 100. stav 3. ZPP na koju se pozvao jer rešenjem nije naložio tužiocu da podnese ispravu u izvorniku, niti je pak rešenjem odredio rok u kome je tužilac bio dužan da podnese isprave u izvorniku ili overenom prepisu zbog čega je smatrao da prvostepeni sud prilikom donošenja pobijane presude ne samo da nije pravilno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima, već ni odredbu člana 100. stav 3. ZPP na kojoj odredbi je zasnovao pobijanu odluku. Nadalje je drugostepeni sud smatrao da prvostepeni sud prilikom donošenja pobijane presude nije pravilno primenio odredbu člana 231. ZPP jer nije sa dovoljno pažnje cenio da pored izdatih menica u ovoj pravnoj stvari nesporno postoji zaključen ugovor o dugoročnom dinarskom kreditu kao i ugovori o jemstvu u cilju obezbeđenja uredne otplate kredita jer u situaciji kada postoji obaveza tuženih kao jemaca plataca po ugovoru o jemstvu, teret dokazivanja da ne postoji dug je na tuženima a ne na tužiocu kako to pogrešno zaključuje prvostepni sud i zbog čega je primenjujući pravilo o teretu dokazivanja drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i održao na snazi rešenje o izvršenju u celosti smatrajući da su tuženi kao jemci platci u obavezi da banci plate neplaćeni deo kredita.

Vrhovni sud smatra da se osnovano revizijom ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 100. stav 3. i 231. ZPP koja je uticala na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja zbog čega se ne može oceniti pravilnost primene materijalnog prava.

Naime, drugostepeni sud odluku o osnovanosti zahteva tužioca za isplatu dospelih obaveza glavnog dužnika iz ugovora o kreditu zasniva za činjenici da su tuženi sa bankom, Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede RS i Garancijskim fondom zaključili ugovore o jemstvu kojim su se obavezali da za obavezu dužnika iz ugovora o kreditu odgovaraju kao jemci platci po kom osnovu su i izdali blanko menice i po kom osnovu su u obavezi da tužiocu isplate neplaćene a dospele obaveze iz ugovora o kreditu. O postojanju obaveze tuženih drugostepeni sud zaključuje drugačijom primenom pravila o teretu dokazivanja smatrajući da je na tuženima teret osporavanja potraživanja tužioca iz priloženih isprava (menice i ugovori o jemstvu) pošto se ono zasniva na izvršenju obaveze iz ugovora o jemstvu. Pored toga drugostepeni sud smatra da prvostepeni sud nije pravilno primenio ni odredbu člana 100. stav 3. ZPP jer nije naložio dostavljanje isprave u izvorniku na kojoj odredbi je zasnovao svoju odluku. Postupajući na ovaj način drugostepeni sud je utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenom postupku a da u tu svrhu nije zakazao raspravu i odlučio o žalbi i zahtevima stranaka (član 383. stav 4. ZPP). Kako je drugostepeni sud bez održavanja rasprave drugačije ocenio dokaze i drugačije primenio pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, to je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka na koju se osnovano ukazuje revizijom i zbog čega činjenično stanje nije pravilno utvrđeno što za posledicu ima da se ne može oceniti ni pravilnost primene materijalnog prava.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka pa će ako nađe da radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se ponovo izvedu već izvedeni dokazi u skladu sa ovlašćenjima iz člana 383. stav 3. i 4. ZPP zakazati raspravu pred drugostepenim sudom na kojoj će ponovnim izvođenjem dokaza i pravilnom ocenom istih odlučiti o žalbi i tužbenom zahtevu tužioca pravilnom primenom odredbi člana 1004. Zakona o obligacionim odnosima pošto tužilac zahtev za vraćanje duga zasniva ne samo na isplati menice već i na izvršenju obaveze iz ugovoru o jemstvu prema banci na koju su ostali učesnici ugovornog odnosa preneli ovlašćenje za pokretanje postupka prinudne naplate potraživanja koji je banka i pokrenula podnošenjem predloga za izvršenje kojim je započeta konkretna parnica.

Sa iznetih razloga primenom odredbe člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković