Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja i tuženi su zasnovali vanbračnu zajednicu 2001. godine, a zatim su zaključili brak 2002. godine u kom je rođeno zajedničko dete ...2002. godine. Po zasnivanju zajednice života tužilja i tuženi su najpre živeli u stanu tuženog u ulici ... u ..., a zatim u garsonjeri u prizemnom objektu koji je tuženi sagradio pre zaključenja braka, na parceli br .. KO ... koju je stekao u toku 1996. godine. Na osnovu dogovora sa VV, tuženi je na postojećem prizemnom objektu dogradio još dva sprata i potkrovlje, pa su ugovorom Ov 17528/06 od 24.10.2006. godine, izvršili fizičku deobu, tako što je konstatovano da je na kp br .. tuženi svojim radom i sredstvima podigao prizemlje stambenog objekta, kao i pomoćni objekat sa garažom bez građevinske dozvole, što mu pripada u isključivu svojinu i nije predmet deobe, a da je srazmerno ulaganjima obe ugovorne strane, svako od ugovarača stekao pravo svojine na određenim delovima dograđenog objekta. Tuženom je u fizičkoj deobi pripalo u svojinu: dve zasebne četvorosobne stambene jedinice na prvom spratu i jedna zasebna četvorosobna stambena jedinica na drugom spratu, kao i deo tavanskog prostora sa ostavama, sve bliže opisano u izreci presude. Tuženi je svoj stan u ulici ... ustupio ćerki za 15.000 evra, koji iznos je uložio u zajedničku gradnju navedenog objekta na kp br .. u ulici ... . Veštačenjem je utvrđena vrednost izvedenih radova na izgradnji sporne stambene zgrade u periodu od avgusta 2002. godine do marta 2006. godine, kao i tržišna vrednost prizemnog dela objekta u iznosu od 47.463 evra i katastarske parcele .. u iznosu od 43.161 evro. Veštačenjem ekonomsko-finansijske struke utvrđeni su ukupni prihodi tužilje i tuženog u periodu od 29.12.2001. godine do 09.12.2009. godine, tako što je dat procenat učešća tužilje i tuženog u ukupno ostvarenim prihodima u više varijanti. Veštak je u jednoj od varijanti nalaza obuhvatio i doprinos tužilje za rad u kući, kao i 1/3 isplaćene naknade za plaćeno odsustvo kod firme u ... gde je bila zaposlena, pri čemu nije u obračun uzeo u obzir procenjenu vrednost parcele jer to nije bio predmet veštačenja. Tužilja je u toku trajanja bračne zajednice ostvarivala prihod od rada na pijaci, prodaje auta koji je unela u brak, isplaćivana joj je naknada zarade, primila je naknadu za rođenje trećeg deteta i otpremninu, dok je tuženi ostvarivao penziju i zakupninu za izdavanje magacinskog prostora, primio je naknadu za prodate akcije i 15.000 evra dobijenih za stan koji je ustupio ćerki.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da dograđeni deo za koji tužilja traži utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici ne predstavlja zajedničku imovinu, već posebnu imovinu tuženog čija vrednost nije značajno uvećana doprinosom tužilje, tako da tužilja nema svojinsko već samo obligaciono pravo po osnovu svog doprinos u sticanju.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici traženo na dograđenom delu objekta koji čine posebne stambene jedinice u objektu koji predstavlja posebnu imovinu tuženog. Dograđivanjem objekta u toku trajanja zajednice života formirane su posebne stambene jedinice, novostvorene ekonomski samostalne celine koje nemaju status posebne imovine, pa je građenjem supružnika na parceli koja predstavlja posebnu imovinu tuženog zasnovan režim zajedničke svojine i u takvoj situaciji važi oboriva pretpostavka da su udeli supružnika jednaki. Teret dokazivanja, odnosno osporavanja ove zakonske pretpostavke je na tuženom, koji je u postupku pored činjenice da su prizemlje objekta i zemljište na kojem je objekat izgrađen njegova posebna imovina, trebalo da dokaže i vrednost posebne imovine i materijalne baze, vrednost zemljišta i vrednost novoizgrađenih stanova, kako bi se stavljanjem u odnos tih vrednosti utvrdio njegov veći doprinos, konkretno u meri koja isključuje pravo tužilje na svojinsko-pravni zahtev, pa je u odsustvu predloženih i izvedenih dokaza na te okolnosti odlučeno u granicama postavljenog zahteva tužbe, primenom pravila o teretu dokazivanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja, čime je učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. stav 1. ZPP, na koju se osnovano u navodima revizije ukazuje.

Primeni pravila o teretu dokazivanja po članu 231. stav 1. ZPP ima mesta samo ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu. U konkretnom slučaju u prvostepenom postupku izvedeni su dokazi i utvrđena vrednost posebne imovine tuženog, tako što je pored ostalog veštačenjem utvrđena tržišna vrednost prizemnog objekta u iznosu od 48.463 evra, kao i vrednost parcele na kojoj je objekat sagrađen u iznosu od 43.161 evo. Utvrđeno je da je tuženi uložio u gradnju objekta 15.000 evra, koji iznos je dobio za svoj stan ustupljen ćerki. Činjenice o navedenom obimu i vrednosti posebne imovine tuženog bile su nesporne u toku prvostepenog postupka, što je i tužilja više puta ukazivala u svojim podnescima. Pored toga na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke, utvrđena je vrednost izvedenih radova na izgradnji stambene zgrade spratnosti P+2+PK u ... u periodu od avgusta 2002. godine do marta 2006. godine. U nalazu su iskazane vrednosti za svaku godinu na osnovu izjava parničnih stranaka u dve varijante. Veštačenjem ekonomsko-finansijske struke utvrđeni su ukupni prihodi tužilje i tuženog u periodu od 29.12.2001. godine do 09.12.2009. godine, tako što je dat procenat učešća tužilje i tuženog u ukupno ostvarenim prihodima u više varijanti. Zato je stanovište drugostepenog suda o odsustvu predloženih i izvedenih dokaza na okolnost vrednosti posebne imovine i materijalne baze tuženog, vrednosti zemljišta i vrednosti novoizgrađenih stanova, kako bi se stavljanjem u odnos tih vrednosti utvrdio njegov veći doprinos, konkretno u meri koja isključuje pravo tužilje na svojinsko-pravni zahtev, zasnovano na pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja. Drugostepeni sud je zauzimajući drugačiji stav u pogledu pravne prirode dograđenog dela objekta koji čine posebne stambene jedinice bio dužan da bitne činjenice iz člana 180. Porodičnog zakona utvrdi na raspravi, ocenom dokaza koje je izveo prvostepeni sud, konkretizujući ih i primenjujući na sporni odnos stranaka uzimajući u obzir sve vrste doprinosa stranaka u sticanju, kao i utvrđenu vrednost posebne imovine tuženog.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić