Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u pogledu preinačujućeg dela i odluke o troškovima postupka, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nema mesta odlučivanju o reviziji primenom instituta posebne revizije iz člana 404. ZPP, s obzirom da je revizija dozvoljena na osnovu članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1.,3.,7.,9. i 12. ZPP nisu propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 02.06.2010. godine sa Banca ... zaključio subvencionisani ugovor o kreditu, koji su kao sadužnici potpisali ĐĐ, EE i pravni prethodnik tuženih sada pokojni GG. Kredit u iznosu od 900.000,00 dinara banka je odobrila tužiocu za kreditiranje poljoprivredne i prehrambene proizvodnje, sa kamatnom stopom od 5%. Pod istim uslovima kreditna sredstva je dobila i ŽŽ, čija su sredstva prebačena na račun ĐĐ po osnovu fiktivnog ugovora, s obzirom da je bio najbolji prijatelj DD. Tužilac i ŽŽ su ugovore o kreditu zaključili na molbu pokojnog DD, kome je novac bio potreban za investicije u poljoprivredno gazdinstvo. DD u ugovorenom roku od godinu dana nije uspeo da vrati iznos kredita, pa je zamolio tužioca i ŽŽ da potpišu ugovore sa objašnjenjem da se radi o produženju roka za otplatu, iako se radilo o novim ugovorima o kreditu iz 2011. godine. Novi ugovor sa tužiocem je zaključen 06.06.2011. godine i odobren mu je kredit u visini od 10.000 evra sa kamatom od 18,50% i dospećem otplate za godinu dana. Kao žiranti u ugovoru navedeni su ŽŽ i DD. Kako dug nije plaćen banka je pokrenula izvršni postupak Iv 523/14 koji je posle dve bezuspešne prodaje okončan rešenjem o obustavi. Stanje duga na dan 29.08.2014. godine iznosio je ukupno 11.111,80 evra. DD i njegova supruga preminuli su u saobraćajnoj nesreći 04.12.2011. godine, a nakon što je sproveden ostavinski postupak za naslednike na imovini DD oglašeni su ovde tuženi BB i maloletna VV. Ukupna vrednost zaostavštine nije procenjena, a u ostavinskom postupku devet poverilaca je prijavilo svoja potraživanja.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, jer iako su kreditna sredstva pribavljena za investicione poslove pokojnog DD i formalni korisnici kredita novac nisu primili, tužilac nije dokazao koliko iznosi vrednost zaostavštine, a ni potraživanja devetoro poverilaca koji su prijavili svoja potraživanja u ostavinskom postupku, a na tužiocu je u smislu odredbe člana 231. stav 1. i 2. ZPP bio teret dokazivanja vrednosti imovine u trenutku smrti ostavioca i vrednosti preostale nasleđene imovine.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu prihvatajući izloženo stanovište prvostepenog suda da je tužilac aktivno legitimisan za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari, jer tužilac kao nominalni korisnik kredita želi da realizuje potraživanje prema pravnom prethodniku tuženih tako da sredstva ostvarena iz kredita koja su stavljena na raspolaganje pravnom prethodniku tuženih budu vraćena banci, kao i stanovište da naslednik odgovara samo do visine vrednosti nasleđene imovine, a da u konkretnom slučaju nasleđenu imovinu tereti potraživanje više poverilaca. Međutim, imajući u vidu da zaostavštinu utvrđenu rešenjem o nasleđivanju čine nepokretne i pokretne stvari velike vrednosti postoji obaveza na isplatu na način određen izrekom drugostepene presude, stim što će obim obaveze biti određen tek u izvršnom sudskom postupku, spram prioriteta koji po zakonu bude ostvario svaki od poverilaca.

Osnovano se revizijom tuženih ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje u ovoj pravnoj stvari nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane.

Tužilac je sredstva dobijena po osnovu subvencionisanog ugovora o kreditu zaključenog sa Banca ... stavio na raspolaganje DD, pravnom prethodniku tuženih. Ugovorni odnos između tužioca i pravnog prethodnika tuženih, predstavlja nov i nezavistan pravni posao koji odgovara ugovoru o zajmu. Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Tužilac je na ročištu 02.11.2020. godine izjavio da su po odobrenju drugog po redu kredita, kreditna sredstva dospela na njegov bankovni račun, ali da ne zna ništa o okolnostima pod kojima je taj novčani iznos prebačen ili isplaćen DD, što je zahtevalo utvrđenje tačnog iznosa koji je tužilac, kako tvrdi, stavio na raspolaganje pravnom prethodniku tuženih i uslova pod kojim je to učinjeno. Tužilac tvrdi da je dogovor bio da se DD stara o vraćanju tih kredita i da tužilac ne mora da se brine, ali navedeno izjašnjenje tužioca nije praćeno utvrđenjem tačne sadržine dogovora između tužioca i DD kao ugovornih strana u odnosu i na činjenicu na koji način je DD trebalo da izvršava svoju obavezu plaćanja prema tužiocu (kod činjenice da je nominalni nosilac kredita bio tužilac) i u kojim rokovima. Tužilac je bio u obavezi da iznos kredita sa kamatom banci vrati u dve rate u roku od godinu dana i tužilac tužbeni zahtev u ovoj parnici dovodi u vezu sa ovim ugovornim odnosom, pa je kod ovakvih navoda ostala nerazjašnjena okolnost da li je obaveza vraćanja novca tužiocu od strane DD zavisila od toga da li je i kada nominalni korisnik kredita vratio banci novac, pa stoga i pitanje dospelosti potraživanja tužioca, s obzirom da je postupak izvršenja obustavljen, a kredit banci nije vraćen.

Takođe, konstatacija da stanje duga na dan 29.08.2014. godine iznosi 11.111,80 evra ne daje odgovor na pitanje da li je u ovaj iznos uračunata glavnica i kamata, jer od tog pitanja zavisi i odgovor na pitanje da li se na celokupan iznos može dosuditi kamata, s obzirom na načelo zabrane obračunavanja kamate na kamatu.

Zbog navedenog, drugostepena odluka je morala biti ukinuta na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će raspraviti sadržinu ugovornog odnosa između tužioca i pravnog prethodnika tuženih u pogledu visine novčanih sredstava za koje tužilac tvrdi da ih je stavio na raspolaganje, uslove pod kojim je to učinjeno i pitanje dospelosti potaraživanja prema tuženima, pa će oceniti osnovanost tužbenog zahteva sa aspekta materijalnog prava koje to pitanje reguliše.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od konačnog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić