Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 384/2020 od 05.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženog i potvrđena je presuda Višeg suda u Vranju P2 11/19 od 11.06.2019. godine u stavu prvom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu sedmom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 289.850,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013 - US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu ZPP), u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je rođen ...2008. godine, od majke BB, ovde tužilje, sa kojom živi od rođenja u kući njenih roditelja. Tužilja i tuženi su bili u emotivnoj vezi tokom 2008. godine, a u periodu od 05.03.2008. godine do 28.06.2008. godine su zasnovali zajednicu života koju je tužilja napustila. Zatim su ponovo pokušali da žive u zajednici radi dobrobiti deteta, pa je tužilja dana 30.06.2017. godine ponovo prešla kod tuženog, ali je 19.12.2017. godine opet napustila zajednicu života. Tuženi je, na poziv matičara, odbio da prizna maloletnog tužioca za svog sina. Nalazom i mišljenjem Zavoda za sudsku medicinu Niš od 05.10.2018. godine utvrđeno je da je tuženi biološki otac maloletnog tužioca sa verovatnoćom većom od 99,99999%. Tuženi je u radnom odnosu kod ... i u periodu od novembra 2019. godine do aprila 2020. godine, odnosno za period od šest meseci, ostvario je prosečnu neto zaradu u iznosu od 72.354,39 dinara. Živi u kući svojih roditelja i nema drugih lica koja je u obavezi da izdržava. Tužilja nije u radnom odnosu, povremeno se angažuje kao nekvalifikovani radnik, radno je sposobna, korisnik je socijalne pomoći, dečjeg dodatka i narodne kuhinje, po kojim osnovima ostvaruje prihod od 11.600,00 dinara mesečno. Prvostepeni sud je utvrdio ukupne potrebe maloletnog tužioca u iznosu od 26.068,00 dinara za ishranu, odevanje, higijenu, školski pribor, vannastavne aktivnosti, ekskurzije i sportske aktivnosti, imajući u vidu uzrast maloletnog tužioca i minimalnu sumu izdržavanja u hraniteljskoj porodici.

Maloletni tužilac je podneo tužbu protiv tuženog radi utvrđivanja očinstva 21.02.2018. godine. Podneskom od 08.01.2020. godine, majka maloletnog tužioca stupila je u parnicu u svojstvu tužilje, čime je uspostavljena suparničarska zajednica između lica koja moraju biti obuhvaćena tužbom radi utvrđivanja očinstva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i to član 45. stav 4. Porodičnog zakona kada su usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da je tuženi biološki otac maloletnog tužioca, kao i odredbe člana 260. stav 1. u vezi člana 61. i člana 77. stav 3, člana 154 stav 1. i člana 160-162 Porodičnog zakona, kada su maloletno dete poverili majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uredili način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem, kao roditeljem sa kojim dete ne živi, i obavezali tuženog da doprinosi izdržavanju deteta u odgovarajućem procentu.

Neosnovano revizijom tuženi ukazuje da su nižestepeni sudovi postupali po neurednoj tužbi koju je trebalo odbaciti, jer je ista bila podneta od strane punomoćnika iz reda advokata koji uz tužbu nije dostavio uredno punomoćje za zastupanje, saglasno odredbi člana 257. Porodičnog zakona, kao i zbog činjenice da je predmetna tužba prvobitno bila podneta samo od strane maloletnog deteta kao tužioca, dok je propušteno da se tužbom obuhvati i majka deteta, saglasno odredbi člana 256. stav 3. Porodičnog zakona. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedeni procesni nedostaci otklonjeni su podneskom od 08.01.2020. godine tako što je majka maloletnog tužioca, postupajući po nalogu iz rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž2 399/2019 od 08.10.2019. godine, stupila u parnicu u svojstvu tužilje prihvatajući je u fazi u kojoj nalazi, odobrivši istovremeno sve pravne radnje koje je u postupku preduzeo izabrani punomoćnik iz reda advokata. Stupanjem majke deteta u parnicu u svojstvu tužilje uspostavljena je suparničarska zajednica između deteta, majke deteta i muškarca koga majka smatra ocem deteta, saglasno odredbi člana 256. stav 3. Porodičnog zakona i otklonjen procesni nedostatak za meritorno rešavanje spora u situaciji kada tužbom prvobitno nisu bila obuhvaćena sva predviđena lica. Postupanje nižestepenih sudova po naknadno uređenoj tužbi je u svemu saglasno i sa odredbom člana 256. stav 6. Porodičnog zakona kojom je propisano da ako tužbom u sporu o materinstvu ili očinstvu nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke u postupku, sud je dužan da pouči tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno ili da to lice pozove da se pridruži tužbi kao novi tužilac. Istim podneskom od 08.01.2020. godine otklonjen je i nedostatak koji se tiče urednosti punomoćja za zastpanje tužilaca. Naime, novo punomoćje izdato radi zastupanja tužilaca u ovom sporu, dostavljeno je u trenutku uređenja predmetne tužbe i pristupanja majke deteta parnici u svojstvu tužilje. Po oceni revizijskog suda ono sadrži sve elemente propisane članom 257. Porodičnog zakona, jer je isto potpisano od strane vlastodavca BB, zakonske zastupnice maloletnog tužioca i istovremeno tužilje u ovom sporu, overeno od strane Javnog beležnika, a sadrži i navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe. Na taj način, a suprotno navodima revizije, otklonjene su sve procesne smetnje za postupanje po navedenoj tužbi, što je i u najboljem interesu maloletnog deteta, u smislu člana 6. stav 1. Porodičnog zakona.

Po oceni revizijskog suda neosnovani su navodi revizije tuženog da je tužilja u trenutku kada je stupila u parnicu bila prekludirana u pravu na podnošenje tužbe radi utvrđivanja očinstva, s obzirom da su u tom trenutku istekli i subjektivni i objektivni rok za podnošenje ove tužbe od strane majke deteta, propisani odredbom člana 251. stav 2. Porodičnog zakona.

Prema odredbi člana 251. stav 1. Porodičnog zakona dete može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva bez obzira na rok, dok je stavom 2. istog člana propisano da majka može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da muškarac koga smatra ocem deteta nije priznao očinstvo, a najkasnije u roku od deset godina od rođenja deteta.

Polazeći od citirane odredbe člana 251. stav 1. Porodičnog zakona prema kojoj dete može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva bez obzira na rok, a imajući u vidu da su tužilja i maloletni tužilac jedinstveni i nužni suparničari koji moraju biti obuhvaćeni istom tužbom i prema kojima se spor mora rešiti na jednak način, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužba radi utvrđivanja očinstva u ovoj pravnoj stvari podneta u rokovima propisanim odredbama Porodičnog zakona. Razloge koje drugostepeni sud daje za svoju odluku u ovom delu u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud kao revizijski.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, jer je ista doneta pravilnom primenom člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku i člana 207. Porodičnog zakona.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić