Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka plati 45.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogršne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 … 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nad DI „SLOGA“ sa sedištem u Vladičinom Hanu pokrenut je stečajni postupak u predmetu Trgovinskog suda u Leskovcu St 3/09, sada Privrednog suda u Leskovcu St 8/10, koji još uvek nije pravnosnažno okončan. Prema izveštajima stečajnog upravnika od 13.08.2020. godine i 18.06.2020. godine tužilac je u stečajnom postupku podneo prijavu potraživanja protiv stečajnog dužnika, po osnovu neplaćenih faktura, koja je zavedena pod rednim brojem 423. i tužiocu je priznato potraživanje u četvrtom isplatnom redu. Nakon odluke Ustavnog suda Uz 82/09 od 12.07.2012. godine, kojom je obračun kamate konformnom metodom proglašen neustavnim, stečajni upravnik je izvršio preračun kamate prostom metodom, pa je tužiocu priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 737.007,34 dinara, koje po strukturi čine glavni dug 539.130,67 dinara i kamata 197.876,67 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 5059/19 od 30.09.2019. godine utvrđeno je da je tužiocu u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St 8/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo je postupajućem sudiji da preduzme sve neophodne mere i radnje u cilju unovčenja imovine stečajnog dužnika. Stečajni dužnik, DI „SLOGA“ u stečaju sa sedištem u Vladičinom Hanu, od 1990. godine poslovalo je kao društveno preduzeće, od 2005. godine, u procesu privatizacije, postalo je akcionarsko društvo, a 2007. godine raskinut je ugovor sa kupcem većinskog kapitala i od tada posluje pod nazivom Drvna industrija „Sloga“ AD.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, primenom člana 6. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava Republike Srbije, sa obrazloženjem da je tužilac pretrpeo materijalnu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer svoja dospela potraživanja utvrđena u stečajnom postupku nije naplatio zbog nedelotvornog postupanja tužene, čime je lišen koristi koju je mogao ostvariti naplatom faktura po kojima je potraživanje bilo dospelo na dan otvaranja stečajnog postupka, a što je neposredno uticalo na poslovanje tužioca. Prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije doprineo nastanku štete, jer nije bilo propusta u njegovom ponašanju, kao i činjenicu da je stečajni dužnik lice sa većinskim državnim kapitalom, da postupak stečaja traje dugo, kao i da tužena snosi objektivnu odgovornost za neostvarivanje prava prema dužnicima koji su bili preduzeće u društvenoj, odnosno državnoj svojini, zbog nedelotvornog vođenja sudskog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, pravilnom primenom materijalnog prava, člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154, 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga se neosnovano revizijom tužioca osporava pravilnost drugostepene presude i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda Spp 6/2016 od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni Zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neisplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda.

Imajući u vidu sve napred navedeno, pravilan je zaključak drugostepenog suda, da iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 5059/19 od 30.09.2019. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, da je njegov tužbeni zahtev neosnovan, jer tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 8/10 pretrpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Ovo, jer tužilac nije dokazao da je u vreme otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom u momentu pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiočevo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. S obzirom na to da tužilac nije dokazao postojanje uzročno posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja njegovog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena, to je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. U ovom slučaju nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje po osnovu neplaćenih faktura, za čiju naplatu tužena ne može biti odgovorna, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković