Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 389/22 od 17.03.2022. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena označena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, obavezujućem delu stava trećeg i u stavu četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23) da bi se o reviziji odlučivalo kao o izuzetno dozvoljenoj.

Pobijanom pravnosnažnom presudom utvđeno je da ništav sporazum parničnih stranaka o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište i obavezan je tuženi da isplati tužiocu razliku od iznosa naknade isplaćene za eksproprisano zemljište kao za poljoprivredno do iznosa pripadajuće naknade za preuzeto gradsko građevinsko zemljište, u tržišnoj vrednosti utvrđenoj na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke. Ovo zbog toga što je predmetno zemljište u vreme eksproprijacije i zaključenja sporazuma o visini naknade već imalo status gradskog građevinskog zemljišta u trećoj i četvrtoj zoni, prema važećem Generalnom urbanističkom planu Grada Vranja (koji je usvojen 24.12.2009. godine i objavljen u „Službenom glasniku Grada Vranja“, broj 7/2010), iako se u katastru nepokretnosti vodilo kao poljoprivredno zemljište, a eksproprisano je radi izgradnje deonice puta E75 Beograd – Niš – Granica sa Republikom Makedonijom.

Odluka kojom je razrešen sporni pravni odnos, nastao time što je planskim dokumentom izvršena promena namene zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko, koja nije bila evidentirana u katastru nepokretnosti prilikom eksproprijacije i kojom je, prilikom određivanja visine naknade primenjen stav da sud nije vezan isključivo procenom poreske uprave, već je tržišna vrednost nepokretnosti i visina naknade određena primenom kriterijuma koji je sudski veštak uzeo u obzir prilikom određivanja tržišne vrednosti eksproprisane nepokretnosti, ne odstupa od pravnih shvatanja izraženih u sudskim odlukama ovog i Ustavnog suda. Odluke ovog i drugostepenih sudova na koje revident ukazuje u svojoj reviziji nisu od uticaja na drugačije odlučivanje jer odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevima zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 420. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 11.05.2020. godine, a pobijana vrednost predmeta spora je 1.032.830,00 dinara, koja ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, zbog čega revizija nije dozvoljena, te je odbačena stavom drugim izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković