U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Dragan Maričić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8587/13 od 19.11.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 29.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8587/13 od 19.11.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 46334/10 od 24.09.2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade namaterijalne štete isplati na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 350.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.09.2013. godine pa do isplate (stav 1. izreke). Obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene radne sposobnosti isplati na ime izgubljene zarade do 30.06.2013. godine iznos od 3.649.456,715 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.09.2013. godine, pa do isplate i na ime novčane rente iznos od 21.486,41 dinar mesečno svakog prvog do petog u mesecu za prethodni mesec počev od 01.07.2013. godine, pa dok za to postoje zakonski uslovi sa kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate (stav 2. izreke). Odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati: iznos od 49.824,00 dinara na ime tuđe nege i pomoći, iznos od 1.000.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, iznos od 750.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 250.000,00 dinara na ime estetske naruženosti, iznos preko dosuđenog iznosa od 350.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iz stava prvog izreke do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara, za iznos od 650.000,00 dinara i iznos od 48.523.416,155 dinara na ime izgubljene zarade za period do 30.06.2013. godine, a preko dosuđenog od 3.649.456,715 dinara iz stava drugog izreke do traženog iznosa od 52.172.872,87 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 24.09.2013. godine pa do isplate, kao i na ime naknade štete zbog izgubljene radne sposobnosti u vidu rente za iznos mesečne rente preko dosuđenog do traženog iznosa od 283.322,60 dinara mesečno, a za iznos od 261.836,19 dinara (stav 3. izreke). Istom presudom je određeno i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 4. izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8587/13 od 19.11.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena navedena presuda osnovnog suda i odbijeni zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/2004, 111/2009, 53/13-US), koji se primenjuje u ovoj parnici na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj“ 72/11... 55/14) i nalazi da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. i 361. stav 1. u vezi člana 382. Zakona o parničnom postupku na koje se neosnovano ukazuje revizijom. Pobijana odluka sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama i ocenu žalbenih navoda od značaja i nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, rođen .... godine je povređen u udesu dana .... godine u ... u .... Na tužioca koji se kretao kolovozom van obeleženog pešačkog prelaza naletelo je putničko vozilo osiguranika tuženog iz pravca Kaluđerice prema centru grada, prolazeći prethodno pored semafora sa upaljenim zelenim svetlom za njegov pravac. Udes je posledica propusta oba učesnika u saobraćaju, vozača, jer je imao dovoljno vremena da zaustavi vozilo i izbegne udes i pešaka, jer je van prelaza prelazio ulicu dok je na semaforu za njega bilo uključeno crveno svetlo. Protiv vozača nije vođen krivični postupak. Tužilac je u udesu zadobio teške telesne povrede: politraume sa nagnječenjem mozga, praćenim traumatskom komom, prelomom lobanje i baze lobanje sa krvarenjem iz desnog uha, serijski prelom rebara od petog do osmog rebra sa desne strane, prelom lopatične kosti desno i prelom ključne kosti sa leve strane. Opšte životna aktivnost tužioca trajno je umanjena za 35 %. Posle traume došlo je do pojave depresivnog sindroma koji je potvrđen 2004. godine. Tužilac je trpeo fizičke bolove različitog intenziteta 30 dana od povređivanja i strah jakog, a zatim i srednjeg intenziteta mesec ipo dana. Postoji naruženje lakog stepena zbog ožiljka u predelu ušne školjke. Tužiocu je bila neophodna tuđa pomoć i nega šest meseci nakon udesa. U ranijem periodu tužilac je obavljao ... delatnost, bio je paušalni obveznik poreza i prestao je sa radom nakon udesa. Pravo na invalidsku penziju mu je priznato počev od 23.02.2004. godine, kada je utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo delimičnim odbijanjem tužbenog zahteva.

Neosnovano se revizijom osporava ocena prigovora zastarelosti po pojedinim vidovima štete i upućuje na primenu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilno je nižestepenim odlukama zastarelost ocenjena primenom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, koji reguliše potraživanja naknade štete kao opšte pravilo, a ne 377. istog zakona po pravilima za potraživanje naknade štete prouzrokovana krivičnim delom. Osiguranik tuženog, učesnik udesa, nije oglašen krivim za krivično delo izvršeno povređivanjem tužioca u udesu, niti je protiv njega uopšte vođen krivični postupak. Nisu utvrđene ni okolnosti da je protiv vozača bilo smetnji (duševna bolest, smrt itd.) koje bi sprečavale krivično gonjenje, usled čega nije bilo uslova za primenu privilegovanog roka za ocenu zastarelosti istekom vremena za zastarelost krivičnog gonjenja za štete prouzrokovane krivičnim delom. Takođe, ocena prigovora zastarelosti pravilno je pobijanom odlukom vršena prema svakom od vidova štete pojedinačno. Zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove počinje da teče od prestanka bolova, za strah od prestanka straha i za naruženje od dana kada je postalo izvesno da izmenjena spoljašnjost oštećenog izaziva reakcije okoline. Potreba za tuđom pomoći i negom kod tužioca je postojala šest meseci od povređivanja, a istekom tog roka počeo je da teče rok zastarelosti potraživanja po ovom osnovu. Stoga je u vreme podnošenja tužbe 31.05.2004. godine obzirom na utvrđeno vreme trajanja fizičkih bolova, straha, umanjenog estetskog izgleda i potrebe za tuđom pomoći i negom, zakonski rok od tri godine iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima istekao i prestalo je pravo tužioca da zahteva ispunjenje obaveze po navedenim osnovima shodno članu 360. stav 1. istog zakona. Navodi revizije da je pretrpljeni strah ostavio trajne posledice na životnu aktivnost tužioca su bez uticaja, jer se radi o različitim vidovima štete koji su pojedinačno raspravljeni.

Revizijom se neosnovano osporava ocena prigovora podeljene odgovornosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju i sadržini propusta učesnika udesa, utvrđenih saobraćajnim veštačenjem pravilno je nižestepenim odlukama utvrđena podjednaka odgovornost tužioca i osiguranika tuženog nastanku udesa i štete.

Visina nematerijalne štete za umanjenu opšteživotnu aktivnost tužioca pravilno je odmerena primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima prema težini povreda, sadržini nastalih trajnih posledica, utvrđenih medicinskim veštačenjem i starosnoj dobi tužioca uz pravilno umanjenje iznosa za doprinos tužioca nastanku štete. Suprotno navodima revizije dosuđenjem veće naknade po ovom osnovu bili bi prevaziđeni kriterijumi pravične naknade.

Pravilno je nižestepenim odlukama delimično odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete. Tužilac je pre povređivanja obavljao autoprevozničku delatnost i nakon udesa je bio trajno nesposoban za vršenje navedenih poslova. Za tužioca je nastala materijalna šteta u vidu izgubljene zarade, a nakon ostvarivanja prava na invalidsku penziju materijalna šteta se odražava u razlici između invalidske penzije i primanja koja bi tužilac ostvario po redovom toku stvari da je povređivanje izostalo. Visina materijalne štete je utvrđena pravilnom primenom člana 189. i 188. Zakona o obligacionim odnosima, sprovedenim veštačenjem komisije veštaka ekonomsko-finansijske oblasti zasnovanom na podacima RF PIO o ostvarenoj zaradi tužioca u godini koja je prethodila štetnom događaju i na osnovu izveštaja o uplatama na ime poreza i doprinosa od strane Poreske uprave – filijale .... Revizijom se neosnovano osporava prihvaćena varijanta obračuna, jer šteta nije obračunata upoređenjem zarade drugih autoprevoznika. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je primenjena metodologija pri utvrđivanju materijalne štete i nije prihvaćena varijanta veštaka po predlogu tužioca. Tužilac je bio paušalni obveznik poreza i na zahtev suda nije prezentirao potpune dokaze, račune o ostvarenoj zaradi neposredno pre povređivanja. U odsustvu ovih podataka, iskazi svedoka, koliko su zarađivali na istim poslovima nisu od značaja niti mogu biti baza veštačenja i ocene visine štete u konkretnom slučaju.

Nisu razmatrani navodi revizije kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, jer se prema članu 389. stav 2. Zakona o parničnom postupku revizija ne može izjaviti po navedenom osnovu.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić