Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. Troškove revizijskog postupka je tražila opredeljeno.

Tužilja je sudu dostavila odgovor na reviziju tužene. Troškove je tražila.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla da pobija revizijom ako je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanje sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 ST 1073/18 od 29.06.2018. godine, usvojen je prigovor tužilje i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku vođenim pred Privrednim sudom u Beogradu St 4155/2010, pa je naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Stečajni postupak nije završen a tužiljino potraživanje nije namireno. Tužilja je bila radnik stečajnog dužnika i prijavila je potraživanje koje potiče iz radnog odnosa po osnovu pravnosnažne i izvršne presude, koje joj je u stečajnom postupku priznato u trećem isplatnom redu od 625.283,30 dinara. Preduzeće, poslodavac tužilje „Industrija kotrljajućih ležajeva“ (IKL) je privatizovano sa 15.11.2001. godine sa 100% privatnog kapitala, a pre toga je po strukturi preduzeće bilo sa većinskim društvenim kapitalom. Rešenjem Vlade RS od 07.02.2002. godine, suspendovani su svi organi u preduzeću IKL i obrazovan Odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa poslovanja i vršioca dužnosti direktora koji će obavljati funkciju suspendovanog poslovnog organa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, usvojen je tužbeni zahtev na osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, uz zaključak nižestepenih sudova da stečajni dužnik, bez obzira na završenu privatizaciju dana 15.11.2001. godine, nije uživao dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države sve do 01.01.2010. godine, kada je doneta Uredba o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluge i uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018.godine).

U konkretnom slučaju, tužilji je, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1073/18 od 29.06.2018. godine, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine, nad preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“ A.D. iz Beograda koje je, u tom momentu, bilo u većinskom privatnom kapitalu, sa udelom države od 0,55% ukupnog broja akcija. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je za izvršne poverioce nastala usled nemogućnosti naplate njihovih potraživanja koja su bilo utvrđena pravnosnažnom odlukom suda, bilo priznata u stečajnom postupku, postoji kada je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom zbog toga što je Republika Srbija, donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju što je objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je prvi Zakon o privatizaciji odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 32/97), u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 123/2007) je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Zbog toga što je zakonskim rešenjima objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Međutim, ovde to nije slučaj pošto je IKL raspolagao većinskim društvenim kapitalom do postupka svojinske transformacije 15.11.2001. godine. Tužiljino potraživanje datira iz perioda od 2001. godine do 2010. godine, te ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije u smislu donetih zakona kojima su produžavani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućavanje izvršenja sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekat privatizacije, pošto se oni ne odnosi na stečajnog dužnika - poslodavca tužilje koji je privatizovan pre izmena Zakona o privatizaciji. Zbog toga je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što su tuženoj priznati troškovi koje je imala radi vođenja ove parnice na ime angažovanja svog pravobranilaštva za sastav odgovora na tužbu i sastav jednog podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara i sastav dve žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, u smislu odredbe člana 153. stav 1, 154. i 162. Zakona o parničnom postupku, a primenom važeće Advokatske Tarife.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić