Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5769/20 od 03.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena označena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, a stavom drugim izreke je odbijen i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv označene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su dostavili odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

Pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2. u vezi s članom 408. ZPP, a imajući u vidu i da navodi revizije na to ukazuju.

Vrhovni sud je utvrdio da su nižestepeni sudovi načinili bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP odlukom o odbačaju tužbe za utvrđenje da tuženi nisu stekli svojstvo zakupca na neodređeno vreme, niti svojstvo člana porodičnog domaćinstva zaštićenog zakupca na udelu od 11/24 stana što u naravi predstavlja 139,29 m2 stana ukupne površine 304 m2 (koji je detaljno opisan u stavu trećem izreke prvostepene presude) i potvrđivanjem takvog rešenja, jer su suštinski odbili da odlučuju o zahtevu za koji su nadležni.

Ovo stoga što je vanparničnim rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu R1 171/98 od 08.07.1998. godine pravni prethodnik tuženih određen za zakupca na neodređeno vreme, a ostali tuženi i sin tužene GG za korisnike na tužiočevom suvlasničkom udelu od 11/24 stana, što u naravi predstavlja 139,29 m2 stana ukupne površine 304 m2 u ulici ... br. ... u ... i s obzirom da je od donošenja tog rešenja u međuvremenu doneto više sudskih odluka čije bi pravne posledice mogle da utiču na pravo tuženih da dalje koriste predmetni stan. Postavljanje ovakvog tužbenog zahteva predstavlja odgovarajući pravni način za eventualno otklanjanje pravnih dejstava navedenog rešenja od 1998. godine, jer je Zakonom o vanparničnom postupku propisano da se protiv rešenja kojim je postupak pravnosnažno završen predlog za ponavljanje postupka ne može podneti, ako je učesniku tim ili drugim zakonom priznato pravo da svoj zahtev o kome je rešenjem odlučeno ostvaruje u parnici ili u postupku pred upravnim organom (član 29. stav 2) i da pravnosnažnost rešenja donesenog u vanparničnom postupku ne sprečava učesnike da svoj zahtev o kome je rešenjem odlučeno ostvaruju u parnici ili u postupku pred upravnim organom, kad im je to pravo priznato ovim ili drugim zakonom (član 26).

S obzirom na izloženo, tužba za utvrđenje da tuženi nisu stekli svojstvo zakupca na neodređeno vreme, niti svojstvo člana porodičnog domaćinstva zaštićenog zakupca na 11/24 udela predmetnog stana je dozvoljena, saglasno članu 194. stav 1. ZPP i za njeno podnošenje tužilac ima pravni interes u smislu stava drugog istog člana jer odluka o tužbenom zahtevu za iseljenje tuženih iz predmetnog stana zavisi od odluke o zahtevu za utvrđenje da li tuženi imaju kakav pravni status na predmetnom stanu koji bi sprečavao njihovo iseljenje.

Pošto je sud opšte nadležnosti nadležan da odlučuje o ovako postavljenom tužbenom zahtevu, u smislu čl. 22. st. 2. i 3. i 24. st. 1. tačka 3. Zakona o uređenju sudova, u vezi s članom 1. ZPP, nije bilo mesta odbačaju tužbe u tom delu, niti odbijanju žalbe tužioca i potvrđivanju tog rešenja, pa su ukinute su nižestepene odluke u tom delu, primenom člana 415. stav 1. ZPP.

U preostalom delu, u pogledu odbačaja tužbe kojom je traženo da vanparnično rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu R1 171/98 od 08.07.1998. godine ne proizvodi pravno dejstvo što bi tuženi bili dužni da trpe, prvostepeni sud je pravilno odbacio tužbu a drugostepeni pravilno odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje u tom delu. Suprotno navodima revizije, donošenjem tog rešenja nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, jer bi se usvajanjem takvog zahteva protivpravno potiralo pravno dejstvo pravnosnažne sudske odluke, suprotno odredbama člana 29. Zakona o vanparničnom postupku i člana 142. stav 4. Ustava Republike Srbije kojim je propisano da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku, kao i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je suvlasnik sa 790/1440 idealnih delova stana ukupne površine 304 m2 u ulice ... ... u ..., koji je dat na korišćenje pravnim prethodnicima tuženih. Najpre je ugovor o korišćenju tog stana od 07.10.1967. godine zaključio DD (deda tuženog BB, svekar tužene VV i otac tužene GG), a zatim je 06.07.1989. godine ugovor zaključio njegov sin ĐĐ. ĐĐ je otkupio predmetni stan 10.07.1995. godine i zatim je 27.12.1995. godine polovinu tog stana poklonio svojoj sestri, tuženoj GG. On je određen za zakupca na neodređeno vreme na delu od 139,29 m2 predmetnog stana koji nije otkupio, pravnosnažnim rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu R1 171/98 od 08.07.1998. godine, donetim u odnosu na protivnika predlagača (tužioca u ovoj parnici) kao suvlasnika predmetnog stana. Istim rešenjem određeno je da će predlagač koristiti deo stana na kome je određen za zakupca na neodređeno vreme sa suprugom VV, sinom BB, sestrom GG i njenim sinom EE.

Pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 6899/02 od 23.05.2006. godine utvrđeno je da su ništavi ugovori o otkupu stana od 10.07.1995. godine, koji se odnosi na otkup stana - kuće u ulici ... broj ... u ... u idealnom delu od 13/24 (što predstavlja površine od 164,71 m2) i o poklonu od 27.12.1995. godine, a pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12550/10 od 30.06.2011. godine utvrđeno je da su ništavi i navedeni ugovori o korišćenju stana od 1967. i 1989. godine. Prema obrazloženju presude od 30.06.2011. godine, ugovori o korišćenju stana su ništavi iz razloga što organi koji su stan dali na korišćenje nisu imali vlasništvo niti pravo raspolaganja na celom stanu, a prema obrazloženju presude od 23.05.2006. godine ugovor o otkupu stana je ništav jer je bilo moguće otkupiti samo ceo stan a ne i deo stana, prema članu 16. Zakona o stanovanju.

Prvostepeni sud je zaključio da je zahtev tužioca za iseljenje tuženih iz predmetnog stana neosnovan jer tuženi imaju pravni osnov za korišćenje (rešenje od 08.07.1998. godine) tužiočevog dela stana, na kome je njihov pravni prethodnik određen za zakupca na neodređeno vreme, a tuženi (i sin tužene GG) za korisnike koji oni sve vreme i koriste, shodno članu 34. stav 1. u vezi s članom 40. stav 1. Zakona o stanovanju.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično pravni zaključak prvostepenog suda našavši da tužilac, na kome je teret dokazivanja shodno članu 231. ZPP, nije dokazao da tuženi koriste stan bez pravnog osnova i da nemaju svojstvo zakupca stana, odnosno člana porodičnog domaćinstva. Ovo stoga što rešenje od 08.07.1998. godine nije stavljeno van snage te i dalje proizvodi pravno dejstvo, iako su oglašeni ništavim i ugovori o korišćenju stana od 1967. i 1989. godine i o otkupu dela stana od 10.07.1995. godine i poklonu od 27.12.1995. godine, kao što pravno dejstvo proizvodi i rešenje od 17.01.1961. godine, kojim je predmetna nepokretnost data na korišćenje pravnom prethodniku tuženih.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepene presude, zbog pogrešne primene materijalnog prava za sada nepravilne, s obzirom da je činjenično stanje potrebno za pravilnu primenu materijalnog prava i presuđenje nepotpuno utvrđeno.

Prema odlukama Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) „dom“ je pravni standard, „autonomni pojam“. Da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu osnovnih i ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega, postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (videti presude Buckley protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 20348/92 od 29. septembra 1996. godine, st. 53-54 i McCann protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 19009/04 od 30. maja 2008. godine, stav 46). Osim toga, pravo na poštovanje doma prirodno je i nerazdvojivo povezano sa pravom na poštovanje porodičnog života budući da je dom, u smislu tumačenja ESLJP, ključan za aktivnosti koje obuhvataju porodičan život.

S obzirom na to da u konkretnom slučaju tuženi, kao i sin tužene GG žive u predmetnoj nepokretnosti preko pola veka, kao korisnici stana i članovi porodičnih domaćinstava sada pokojnih nosilaca stanarskog prava, najpre DD a zatim ĐĐ, očigledno je da tuženi imaju trajne i čvrste veze sa predmetnom nepokretnošću i da se ona može smatrati njihovim domom u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije, nezavisno od toga da li oni imaju pravni osnov za njegovo dalje korišćenje. Nesumnjivo je i da bi obavezivanje tuženih na iseljenje iz stana predstavljalo mešanje u njihovo pravo na poštovanje doma (vidi presude Stankova protiv Slovačke, broj predstavke 7205/02 od 09. oktobra 2007. godine, stav 57 i Ćosić protiv Hrvatske, broj predstavke 28261/06 od 15. januara 2009. godine, stav 18) kao i odluke Ustavnog suda Už 5084/2011 od 17. januara 2013. godine, Už 9495/2013 od 22. oktobra 2015. godine, Už 2486-17 od 26. decembra 2019. godine).

Obavezivanje nekog lica na iseljenje iz stana Evropska konvencija dopušta, pod uslovom da je mešanje preduzeto na osnovu zakona i u skladu sa zakonom, da se njime ostvaruje jedan ili više legitimnih ciljeva propisanih stavom 2. člana 8. te Konvencije i da je ono „neophodno u demokratskom društvu“ radi postizanja tih ciljeva. Pri tome, zahtev „neophodnosti u demokratskom društvu“odnosi se kako na procesna, tako i na materijalnopravna pitanja (videti pomenutu presudu McCann protiv Ujedinjenog Kraljevstva, stav 49 i presudu Yordanova i drugi protiv Turske, broj predstavke 25446/06 od 24. aprila 2012. godine, stav 118). ESLJP je u više svojih odluka izrazio stav da gubitak doma predstavlja najizrazitiji oblik mešanja u pravo na poštovanje doma, te da stoga svako lice izloženo riziku mešanja takvog značaja, u principu, trebalo bi da imaju mogućnost da srazmernost i opravdanost mere bude utvrđena od strane nezavisnog suda, u svetlu relevantnih načela iz člana 8. Evropske konvencije, bez obzira na to što je, prema domaćem pravu, njegovo pravo na korišćenje stana prestalo (vidi presude McCann protiv Ujedinjenog Kraljevstva, stav 50 i Ćosić protiv Hrvatske, stav 22).

Polazeći od toga da je, saglasno članu 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije, kao i od odredaba člana 18. Ustava prema kojima se ljudska prava zajemčena Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima neposredno primenjuju, a odredbe o ljudskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, nižestepeni sudovi su bili u obavezi da ispitaju: da li bi se u konkretnom slučaju, usvajanjem zahteva za iseljenje tuženih, radilo o mešanju u njihovo pravo na poštovanje doma, zatim da utvrde da li je mešanje utemeljeno na zakonu i usmereno na postizanje legitimnog cilja, te konačno, ako jeste i da ocene može li se mešanje u pravo na poštovanje doma opravdati sa stanovišta razloga propisanih u članu 8. stav 2. Evropske konvencije, odnosno postoji li neophodna društvena potreba za takvo mešanje.

U vezi sa pitanjem mešanja u pravo na poštovanje doma, iz sadržine nižestepenih presuda proizlazi međutim da su se sudovi u suštini jedino bavili time da li tuženi imaju pravni osnov za korišćenje predmetnog stana (i zaključili da postoji, s obzirom da je vanparnično rešenje od 1998. godine i dalje na snazi i da se ne može stavljati van snage) što i nije bitno iz već izloženih razloga, kao i da su ispunjeni zakonom propisani uslovi za iseljenje iz stana (kao vid ograničenja prava na poštovanje doma), odnosno time da li je iseljenje utemeljeno na zakonu i na sudskim odlukama kojima su poništeni ugovori o korišćenju stana od 1967. i od 1989. godine, a potom i ugovor o otkupu stana iz 1995. godine. Zakonitost osnova za korišćenje doma, kako je izraženo u pomenutim presudama ESLJP, i nije bitna, pa stoga ni okolnost što su pomenuti ugovori o korišćenju i o otkupu stana oglašeni ništavim.

Nižestepeni sudovi su zanemarili da su tuženi, i pored toga što su i dalje ostale na snazi pomenuta rešenja od 17.01.1967. godine i sudsko rešenje od 08.07.1998. godine, još u odgovoru na tužbu, a zatim i tokom celog postupka, pa i u odgovoru na reviziju, ukazivali da je njihov pravni prethodnik DD predmetni stan dobio na korišćenje na osnovu teretnog pravnog posla, trojnom razmenom u koje je on, za predmetni, razmenio stanarsko pravo na stanu od preko 200 m2 na ... (sada ...), da tuženi predmetni stan koriste od 1967. godine, da za njega redovno plaćaju zakupninu, da je rešenjem od 1998. godine njihov pravni prethodnik ĐĐ određen za zakupca stana a tuženi, kao i sin tužene GG, za korisnike stana i da bi oni ostali na ulici ukoliko bi iz tog stana bili iseljeni jer druge imovine nemaju, čime bi bilo ugroženo njihovo pravo na zaštitu porodičnog doma iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu osnovnih i ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Radi pravilne primene materijalnog prava trebalo je da nižestepeni sudovi razmotre i ocene činjenice na kojima su tuženi suštinski istakli prigovor mešanja u njihovo pravo na poštovanje doma (i to ne samo one koje se tiču zakonitosti mešanja, koje su činjenice ispunjene u konkretnom slučaju s obzirom da je tužilac suvlasnik stana iz koga traži iseljenje), već i one koje se odnose na ispunjenost drugih uslova iz člana 8. stav 2. Evropske konvencije, dakle pitanja opravdanosti i srazmernosti mešanja, stavljanjem u odnos tog prava sa pravom tužilaca na imovinu.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je ukinuo nižestepene presude primenom člana 416. stav 2. ZPP kao u drugom stavu izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje ostavljajući da se i o troškovima postupka odluči uz konačnu odluku.

Da bi materijalno pravo bilo pravilno primenjeno neophodno je pouzdano utvrditi da li bi se zahtevom za iseljenje prekomerno i neopravdano mešalo u pravo tuženih na poštovanje njihovog doma, razjasniti da li njima eventualno stoji na raspolaganju kakva druga nepokretnost koju bi oni mogli da koriste za stanovanje, ali i to da li tužilac na bilo koji način dokazuje da bi dalje trajanje ranije uspostavljenog ograničenja njegovog imovinskog prava (susvojine) za njega predstavljao prekomeran teret zbog ličnih, stambenih ili socijalnih prilika ili drugih razloga što je neophodno da uradi ukoliko smatra da usvajanje njegovog tužbenog zahteva za iseljenje tuženih nije prekomerno (videti presudu ESLJP u predmetu Scollo protiv Italije, predstavka broj 19133/91 od 28. septembra 1995. godine, stav 38).

Pošto pravilna primena materijalnog prava zahteva da se činjenično stanje upotpuni na način kako je ukazano ovom odlukom, Vrhovni sud je drugim stavom izreke ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić