Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, s pozivom na odredbe člana 404. ZPP.

Članom 404. stavom 1. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/11...18/20) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prema stanovištu nižestepenih sudova, tužbeni zahtev je osnovan za pričinjenu nematerijalnu i materijalnu štetu tužiocu nastalu usled saobraćajne nezgode jer je drugotužena odgovorna saglasno odredbi člana 160. stav 3. Zakona o obligacionimi odnosima, obzirom da je ona u vreme kritičnog događaja imala punih 14 godina, dok se odgovornost tužene BB zasniva na objektivnoj odgovornosti u smislu člana 165. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, usled čega se radi o solidarnoj odgovornosti tuženih u skladu sa odredbom člana 166. navedenog zakona. Primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima dosuđeni su iznosi nematerijalne štete po traženim osnovima, kao i materijalne štete. Nižestepeni sudovi su cenili istaknut prigovor zastarelosti potraživanja, te zaključili da je neosnovan, a saglasno odredbi člana 13. Zakona o parničnom postupku. O tužiočevom zahtevu sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Revizijskim navodima ukazuje se na po shvatanju revidenta pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, što samo po sebi nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije. Revident ne ukazuje na druge pravnosnažne sudske odluke u kojima je u istoj činjenično pravnoj situaciji drugačije odlučeno. Revizijski navodi nisu pravno relevantan osnov za prihvatanje posebne revizije iz odredbe člana 404. stav 1 Zakona o parničnom postupku.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stava 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stavom 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 31.07.2012. godine, a pobijana drugostepena presuda doneta je 16.09.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 617.112,00 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stava 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić