Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravni sledbenik pokojne BB, svoje majke, dok su tuženi pravni sledbenici pokojne DD, jednog od suvlasnika predmetne nepokretnosti. Tuženi su upisani u katastru nepokretnosti LN .. K.O. ..., kao suvlasnici predmetnog stana sa udelima od po 7/24 idealnih delova, a suvlasnici tog stana su i lica koja nisu obuhvaćena tužbom kao tuženi i to ĐĐ i EE sa udelima od po 5/24 idealnih delova. Pravni prethodnik tuženih i ostalih suvlasnika stana, je VV, koji je, u svojstvu vlasnika stana zaključio ugovor o korišćenju stana sa pravnim prethodnikom tužioca, sada pokojnim ŽŽ, kao nosiocem stanarskog prava, a u taj ugovor, kao član porodičnog domaćinstva bila je upisana i njegova supruga, a majka tužioca, sada pokojna BB, koja je preminula 2021. godine. Tužilac je rođen 1964. godine i od rođenja koristi predmetni stan, međutim, nije upisan u ugovor o korišćenju stana kao korisnik stana. Tužilac i njegovi pravni prethodnici, kao „zaštićeni podstanari“, od useljenja u stan pa do danas, imali su više investicionih ulaganja u stan, a o tim radovima nisu obaveštavali tužene, kao suvlasnike stana, niti su tražili njihovu saglasnost, a tuženi nisu ni naknadno odobrili izvedene radove. Na ime majke tužioca stizala su poreska rešenja za plaćanje poreza na imovinu, po osnovu zakupa stana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja i to da je više lica, prema stanju u katastru nepokretnosti, upisano kao suvlasnici predmetnog stana, a da tužbom kao tuženi nisu označeni svi suvlasnici stana na kom tužilac traži utvrđenje prava vlasništva, već su kao tuženi označena samo dva suvlasnika, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan na osnovu odredbe člana 211. Zakona parničnom postupku, zbog nepotpune pasivne legitimacije. Pored toga, po mišljenju prvostepenog suda, osnovni tužbeni zahtev tužioca je neosnovan, jer ni on, a ni njegovi pravni prethodnici, nisu imali zakonitu ni savesnu državinu koja je potrebna za sticanje prava vlasništva održajem u smislu odredbe člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Pravni prethodnik tužioca je u državinu spornog stana stupio po osnovu ugovora o korišćenju stana iz 1963. godine, koji nije prestao da važi, što znači da tužilac stan koristi u statusu „zaštićenog stanara“, a ne po osnovu ugovora o sticanju svojine na stanu, pri čemu su oni znali da stan u kom stanuju nije njihov. U pogledu eventualnog tužbenog zahteva za obligaciono-pravno potraživanje po osnovu investicionog ulaganja tužioca i njegovih pravnih prethodnika u predmetni stan, prvostepeni sud je zaključio da je i taj tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer su sva ulaganja vršena bez obaveštavanja suvlasnika stana i bez njihove saglasnosti, iako se radi o poslovima koji prelaze okvir redovnog upravljanja stvari i preduzimanja radnji za koje je bila potrebna saglasnost svih suvlasnika predmetnog stana, pri čemu suvlasnici stana nisu ni naknadno odobrili izvedene radove. Pri tome, tužilac nije pružio dokaze da se radi o hitnim i neodložnim radovima, već su radovi koje je on opisao u svom iskazu i o tome dostavio nalaz veštaka građevinske struke, izvođeni u cilju poboljšanja uslova stanovanja zaštićenih podstanara (zamena parketa, spuštanje plafona, zastakljivanje terase, zamena pločica u kupatilu i slično).

Drugostepeni sud je žalbu tužioca odbio prihvatajući u svemu razloge koje je u svojoj odluci naveo prvostepeni sud, kako u pogledu osnovnog, tako i eventualnog tužbenog zahteva, nalazeći da su oba zahteva tužioca neosnovani.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 13. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da više lica ima pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno celini (idealni deo).

Na osnovu odredbe člana 28. stav 2. istog zakona, propisano je da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina. Savestan držalac nepokretne stvari na kojoj drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4.).

Na osnovu odredbe člana 211. stav 1. Zakona parničnom postupku, nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog posla tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa. Ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan (stav 2.). O nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti (stav 3.).

U konkretenom slučaju, tužilac osnovnim tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine održajem na predmetnoj nepokretnosti, što znači da je bio dužan da tužbom obuhvati sve suvlasnike tog stana koji su nužni suparničari jer su oni, zbog prirode njihovog pravnog odnosa, učesnici ovog materijalno-pravnog odnosa, u smislu odredbe člana 13. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Pošto tužbom tužioca nisu obuhvaćeni svi suvlasnici predmetnog stana kao nužni suparničari, sledi da su nižestepeni sudovi pravilno osnovni tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe člana 211. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Navodima revizije tužioca da je on u petitumu protivtužbenog zahteva obuhvatio sve suvlasnike, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. To što je tužilac u tužbenom predlogu svoje tužbe (petitum), tražio da sud obaveže, pored tuženih i neparničare ĐĐ i EE da priznaju i trpi upis prava svojine tužioca u javne knjige, ne znači da su ispunjeni uslovi iz oredbe člana 211. stav 2. Zakona parničnom postupku, za potpunu pasivnu legitimaciju. To bi bilo u slučaju da je tužilac navedena lica tužbom obuhvatio kao stranke, kako je propisano odredbom člana 211. stav 2. Zakona parničnom postupku, a on nije tako postupio. Tužbeni predlog je fakultativni element tužbe koji sud ne obavezuje, jer predstavlja predlog tužioca o tome kako treba da glasi odluka o njegovom tužbenom zahtevu. Međutim, sud je vezan samo tužbenim zahtevom tužioca koji proizlazi iz činjenica na kojima se zasniva, dok tužbeni predlog može da sadrži nepotrebne činjenične konstatacije koje bi mogle da odluku čine nerazumljivom. Dakle, to što je tužilac u svom tužbenom predlogu naveo da su neparničari ĐĐ i EE (koji su u javnim knjigama upisani kao suvlasnici predmetne nepokretnosti) dužni da priznaju i trpe upis njegovog prava svojine na predmetnoj nepokretnosti u javnim knjigama, ne znači da je na taj način tužbom obuhvatio sve nužne suparnčare, pošto ĐĐ i EE nisu stranke (tuženi) u ovoj parnici.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za sticanje prava vlasništva održajem u smislu odredbe člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, imajući u vidu da se savesnost njegove državine pretpostavlja. Suprotno tim navodima revizije, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava vlasništva održajem na predmetnom stanu, imajući u vidu da tužilac, kao i njegovi pravni prethodnici, predmetni stan koristi na osnovu ugovora o korišćenju stana koji je pokojni ŽŽ zaključio sa pravnim prethodnikom tuženih 21.09.1963. godine, što znači da su svi oni znali da predmetni stan nije njihov. Savesnost državine podrazumeva da držalac osnovano veruje da je vlasnik, što ovde nije slučaj jer ne postoji osnov na kom bi bila zasnovana savesnost tužioca, kao držaoca predmetnog stana.

U pogledu eventualnog tužbenog zahteva tužioca za naknadu troškova na ime investicionih ulaganja i plaćenog poreza za predmetni stan, izvedenim dokazima je utvrđeno da su na ime majke tužioca stizala poreska rešenja za plaćanje poreza na imovinu po osnovu zakupa stana što znači da je tužilac plaćao svoju, a ne obavezu tuženih, dok je tužilac investicione radove na predmetnom stanu izvodio bez obaveštavanja i bez saglasnosti tuženih, kao suvlasnika, radi poboljšanja uslova stanovanja, a nije dokazao da su radovi bili hitni i neodložni. S tim u vezi, tužilac u reviziji ukazuje da je trebalo da sudovi primene institut poslovodstva bez naloga. Međutim, opšte pravilo za poslovodstvo bez naloga propisano u odredbi člana 220. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, je da se vršenju tuđeg posla može nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi. U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da poslovi koje je preduzeo nisu trpeli odlaganje u smislu da je bilo izvesno nastupanje štete ili propuštanje očigledne koristi za tužioce, a bio je dužan u smislu navedene odredbe zakona i odredbe člana 228.Zakona o parničnom postupku. Ukazivanjem u reviziji na vrstu poslova i razlog za njihovo preduzimanje, tužilac pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što je bez uticaja na odlučivanje o njegovoj reviziji, imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić