Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju u kome je osporio osnovanost revizijskih navoda.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi su krajem 2018. godine uz posredovanje VV, u ovoj parnici svedoka, a njihovog zajedničkog prijatelja i bliskog saradnika tuženog, stupili u kontakt radi davanja tuženom na zajam iznos od 3.000 evra. U periodu nakon toga stranke su ostvarile bliske odnose, te je tužilac u više navrata tuženom vršio nove pozajmice u različitim novčanim iznosima. Tužilalc od tuženog nije tražio potpisivanje bilo kakve priznanice, niti je sa njim dogovorio kada da mu tuženi vrati pozajmljeni novac, već da mu tuženi, koji je vršio funkciju ... Opštine ..., omogući da u što povoljnijim uslovima kupi zemlju na što atraktivnijoj lokaciji, što mu je tuženi obećao. Svedok VV je posvedočio da je u nekoliko navrata vraćao novac tužiocu koji bi mu tuženi predao. Dana 20.07.2019. godine tužilac je tuženom u hotelu „...“ u ... predao iznos deviznog novca od 270.000 evra, kojom prilikom je tuženi priznao da na osnovu prethodnih pozajmica koje je uzimao od njega duguje još iznos od 30.000 evra, pa je između stranaka sačinjen pisani ugovor o zajmu koji je glasio na ukupan iznos tadašnjeg duga tuženog prema tužiocu u iznosu od 300.000 evra. Navedenim ugovorom se zajmoprimac, ovde tuženi, obavezao da zajmodavcu, ovde tužiocu, vrati pozajmljeni iznos najkasnije do 31.12.2019. godine. Zajmoprimac je garantovao za vraćanje zajma svojom nepokretnošću, svojom ličnom imovinom i celokupnom zaradom, a svojim potpisom na ugovoru je potvrdio prijem novčanog iznosa. Na kraju teksta ugovora nalazio se i svojeručni potpis ugovornih strana, stim što je ispod potpisa zajmoprimca, ovde tuženog, naveden broj lične karte i izdavalac iste. Tuženi je tom prilikom potpisao i priznanicu da je primio na ruke ukupan iznos od 300.000 evra. Tuženom je novac predat u apoenima od po 5 buntova od po 500 evra i jedan bunt od 200 evra. Prilikom predaje novca niko od svedoka nije bio prisutan.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu člana 557. i 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa su odlučili kao u izrekama svojih presuda.

Takav zaključak i pravni stav nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud ne prihvata. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovani su revizijski navodi tuženog da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Prema članu 562. istog Zakona, zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta (stav 1). Ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od 2 meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

U ovom sporu tužilac je sa pozivom na pismeni ugovor o zajmu, tužbenim zahtevom tražio da mu tuženi vrati iznos od 300.000 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti, što je iznos naveden u ugovoru o zajmu od 20.07.2019. godine, tvrdeći da je upravo taj iznos pozajmio tuženom. Međutim, prilikom saslušanja parničnih stranaka tužilac je naveo da je predmet pozajmice iznos od 270.000 evra koji je tuženom predao u hotelu „...“ u .... i da je sam tuženi priznao da tužiocu po osnovu ranijih pozajmica duguje još 30.000 evra (tužilac u svom iskazu nije mogao da opiše situacije u kojima su te pozajmice date, u kojim iznosima i sa kojim rokovima), pa je naveden ukupan iznos od 300.000 evra. Te navode je tuženi osporio, tvrdeći da je od tužioca pozajmio samo 3.000 evra koji dug je priznao.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi nisu na siguran i pouzdan način utvrdili pravi iznos pozajmice, odnosno visinu predmetnog duga. Ovo sa razloga što iz iskaza parničnih stranaka proizlazi da je sporno samo postojanje pisanog ugovora o zajmu u navedenom iznosu od 300.000 evra, obzirom da je tužilac svojeručno popunio visinu duga (i ostala prazna mesta u unapred odštampanom ugovoru o zajmu), a da ugovor o zajmu, ni priznanicu nisu potpisali svedoci, niti je bilo ko prisustvovao primopredaji te količine novca, da potpisi ugovarača nisu overeni od strane bilo kog organa i da je taj iznos (s obzirom na količinu novca) dat bez kamate i bez ikakvog sredstva obezbeđenja.

U pogledu osnovanosti tužbenog zahteva i visine predmetnog duga, nižestepeni sudovi moraju voditi računa o pravilu o teretu dokazivanja iz člana 228. u vezi člana 231. ZPP. Tako prema članu 231. stav 1. ZPP ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja. Strana koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak i ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno (stav 2).

Iz člana 231. ZPP proizlazi da je tužilac imao obavezu da dokaže postojanje ugovora o zajmu i iznose koji su pozajmljeni, a na tuženom je bila obaveza da pobija te činjenice. Kako tuženi ne spori da tužiocu duguje određeni novčani iznos (3.000 evra) na tužiocu je teret dokazivanja predmetnog duga, koji iznos je pozajmio tuženom, kada i gde, da li je reč o jednom ili više dugova, ako ima više dugova, kada, pod kojim uslovima, rokovima i u kojim iznosima su učinjeni. S obzirom na iskaz tužioca, nije utvrđeno ni da li je tužilac tuženom pozajmio svoj novac ili je isti uzeo od advokata koga je naveo u iskazu kada je saslušan kao stranka u postupku.

Iz svega napred navedenog proizlazi da za sada nije pouzdano utvrđen iznos koji je bio predmet zajma između parničnih stranaka, kao ni da li je tuženi od pozajmljenog iznosa bilo šta vratio tužiocu, a bez razjašnjenja tih pitanja nije moguće pravilno odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu, pravilnom primenom materijalnog prava, o čemu će nižestepeni sudovi voditi računa u ponovnom postupku.

Sa iznetih razloga nižestepene presude su morale biti ukinute, pa je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci rešenja.

Predsednik veća-sudija,

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić