Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona parničnom postupku, na koju revident u reviziji ukazuje, nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio neosnovano lišen slobode u periodu od 13.10.1999. godine do 15.10.1999. godine i od 17.12.1999. godine do 28.04.2000. godine, po rešenjima Vojnog suda u Nišu, u ukupnom trajanju od 135 dana. Tužilac je u vreme određivanja pritvora imao 26 godina. Zbog boravka u pritvoru u navedenom periodu i objavljivanja informacija oko krivičnog gonjenja i njegovog slučaja, odbacivanja od strane okoline, prijatelja i rođaka, njega i njegove najuže porodice, kod tužioca je došlo do narušavanja psihičkog zdravlja, što je dovelo do umanjenja životne i radne sposobnosti tužioca. Smanjenje životne i radne sposobnosti utvrđeno je u nalazu i mišljenju veštaka od 30.07.2009. godine i 30.07.2010. godine u iznosu od 60% i 13.12.2012. godine u iznosu od 80%. Pre određivanja pritvora i lišenja slobode tužilac je ostvarivao zaradu, kao radnik ... struke IV stepena u preduzeću „...“ i bio je psihofizički zdrava osoba. Nakon izlaska iz pritvora tužilac se više nikada nije zapošljavao i zbog bolesti nije u mogućnosti da radi u svojoj struci. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2740/13 od 16.04.2014. godine obavezana je Republika Srbija, Ministarstvo odbrane da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 1.620.000,00 dinara i na ime umanjenja životne aktivnosti iznos od 1.500.000,00 dinara, što ukupno iznosi 3.120.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.04.2013. godine do isplate, kao i da su mu isplaćeni određeni iznosi na ime naknade materijalne štete, i to iznos od 2.320,00 dinara na ime troškova posete članova porodice za vreme provedeno u pritvoru, iznos od 316.530,00 dinara na ime izgubljene zarade za vreme provedeno u pritvoru, kao i iznos od 73.000,00 dinara na ime naknade troškova odbrane u krivičnom postupku, dok je odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva po osnovu tražene naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode za iznos od 8.380.000,00 dinara po osnovu bruto zarade za vreme i nakon puštanja iz pritvora, do ostvarivanja prava na penziju sa zakonskom zateznom kamatom od 27.03.2013. godine do isplate, za iznos od još 12.946.584,60 dinara. Utvrđeno je da su psihičke bolesti i poremećaj kod tužioca nastali kao posledica događaja koji su doveli do pritvaranja, krivičnog gonjenja i svih dešavanja koje su vezane sa tim, što se odrazilo na radnu i opštu životnu sposobnost tužioca i dovelo do još izraženijeg umanjenja radne i opšte životne sposobnosti, tako da prema nalazu i mišljenju komisije veštaka od 22.03.2018. godine iznosi 100%. Psihijatrijski pregledi su obavljeni 07.03.2018. godine iz koga je zaključeno da se evidentira produbljivanje i promena sadržaja dominantne psihopatologije u sferi mišljenja kao i pad koncentracije, interesovanja i opšte funkcionalnosti. Tužilac je po nalazu i mišljenju veštaka izrazito upadljive i zapuštene spoljašnjosti, verbalni kontakt se jedva uspostavlja, ali se zbog preopširnosti kao i lepljivosti za određene sadržaje teže usmerava u željenom pravcu. Na postavljena pitanja izražava manifestna nezadovoljstva, preokupiranost dominantno religioznim idejama, pažnja je usmerena na intrapsihička dešavanja uz vrlo otežano pomeranje na druge sadržaje i uporno vraćanje na njegove fokuse interesovanja. U sferi afekata povišena psihička napetost uz subdepresivnost sniženog kapaciteta za doživljavanje opštih životnih zadovoljstava uz naglašena etička, socijalna, religijska i tradicionalno- kulturološka načela. Kod tužioca dolazi do potpune redukcije socijalnih kontakata još izrazitije sniženje socijalne adaptibilnosti, kao i pad radne efikasnosti, dan uglavno provodi spavajući uz delimično očuvanu kritičnost i uvid u realnost. Za razliku od prethodnog perioda kada je imao umanjenu radnu i opšteživotnu aktivnost za 60% odnosno 80%, fokus kod tužioca više nije na događajima pre pritvaranja niti na samom vremenu provedenom u pritvoru, ali je opsednut albanskim lobijima, neprijateljima iz redova Albanaca, stanjem na Kosovu, tokom razgovora se aktivira tema neprijatelja iz redova albanske mafije iz inostranstva koji mu po njegovim rečima navodno prete oduzimanjem vanbračne dece. Tužilac tokom razgovora ima konstantan fizički i psihički umor, prisutan i posle dvanaestočasovnog spavanja, čak i spavanja u toku dana, nemogućnost koncentracije, nedostatak interesovanja i nedostatak želje da se bavi bilo kakvom aktivnošću. Stiče se utisak da se njegov dan u stvari svodi na spavanje i obavljanje beskonačno dugih telefonskih razgovora sa određenom ženskom osobom. Tokom razgovora dolazi do informacije da je ispitanik prilikom jednog odlaska u Rusiju iskoristio priliku da ga pregleda lekar primenom tehnike kvantne medicine kada mu je predočeno da dugogodišnji stres kome je izložen može dovesti do značajnih zdravstvenih problema u vidu infarkta mozga ili srca. Očekivano je izostalo povišenje na skali paranoja koja je bila znatno iznad kritičnog skora. Razloge treba tražiti u činjenici da je od kritičnog događaja proteklo dosta vremena, te paranoidna obrada događaja i povezivanje prethodnih sa trenutnim životnim okolnostima usled prirodnog procesa zaboravljanja i potiskivanja stavljeno u drugi plan. Povišenja se uočavaju na tri neurotske skale hipohondrijaza koja se tiče narcizma tela i hipohondrije. Depresija i histerija i najizraženiji skor potiskivanje negacija i kontraverzivna simptomatologija. Kod tužioca dominiraju simptomi autonomnog vegetativnog nervnog sistema koji uključuje psihosomatski tip reakcije na stres, preokupiranost bolešću i hipohondrijskim fiksacijama, nizak prag tolerancije na frustraciju, pri čemu u stresnim situacijama ispitanik sa ovakvim profilom znatno češće reaguje psihosomatskom reakcijom, a ređe depresivnošću ili anksioznošću. Ovakve osobe su introvernte, nespretne, nesigurne u socijalnim relacijama. Česti su simptomi umora i neurovegetativne distonije. Poremećeni vegetativni sistem ima realne somatske tegobe. Dijagnoze po mišljenju veštaka su različite i kreću se od neuroza do različitih vrsta psihogenih poremećaja. Ovakvo zdravstveno stanje odrazilo se na radnu i opšteživotnu sposobnost tužioca i dovelo do još izraženijeg umanjenja radne i opšteživotne sposobnosti u odnosu na prethodno veštačenje, pa je tužiocu umanjena radna i opšteživotna sposobnost u visini od 100%.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena odgovorna za traženu štetu na osnovu odredbe člana 188. stav 1, 195. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud smatra da je tužena odgovorna za nastalu štetu jer je njenim radnjama, neosnovanim pritvaranjem, uzrokovana navedena šteta, s tim što smatra da potraživanje tužioca nije zastarelo, jer je tužilac saznao za obim štete 22.03.2018. godine, a i da mu pripadaju iznosi rente na način kako je tražio u tužbenom zahtevu.

Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, pa kako je presuda već jedanput ukidana, na osnovu odredbe člana 383.stav 4. ZPP Apelacioni sud u Kragujevcu je zakazao raspravu, ukinuo presudu Osnovnog suda u Kruševcu P 16/2020 od 20.10.2020. godine i odlučio o zahtevima tužioca, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 6.825.729,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne novčane iznose od dospelosti svakog do konačne isplate, a tužbu tužioca je odbacio u delu zahteva kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati rentu, smatrajući da je takav tužbeni zahtev nije podoban za izvršenje. Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio prigovoru zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Kod ovakvog stanja stvari pravilan je zaključak drugostepenog suda da je nezakonitim radnjama organa tužene tužiocu pričinjena materijalna šteta koju je tužena u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima dužna da nadoknadi tužiocu, jer je u postupku nesumnjivo utvrđena uzročno posledična veza između štetne radnje tužene i nastalih posledica kod tužioca. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je šteta, koju je pretrpeo tužilac, uzrokovana neosnovanim lišenjem slobode tužioca, zbog čega mu je već pravnosnažno dosuđena naknada nematerijalne štete.

Neosnovani su revizijski navodi kojima se tvrdi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade ne pripada zakonska zatezna kamata od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog novčanog iznosa do isplate, već da eventualno na utvrđene iznose naknade štete tužiocu pripada kamata počev od dana veštačenja ili eventualno od dana presuđenja.

Članom 186. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete. Kada je u pitanju izvorno novčana šteta (šteta koja se od samog početka sastoji u gubitku novčane sume, bilo da je u pitanju stvarna šteta ili izgubljena dobit) kamate teku od dana prouzrokovanja štete, odnosno od dana kada je oštećeni pretrpeo gubitak usled štetnikove radnje ili propuštanja.

Međutim, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da su činjenice relevantne za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti tužiočevog potraživanja, nepotpuno utvrđene.

Potraživanje konkretne nakande štete zastareva u rokovima propisanim članom 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. To potraživanje zastareva u roku od tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Pri tom se pod saznanjem za štetu podrazumeva saznanje o njenom obimu i visini, a pod saznanjem za učinioca – saznanje o okolnostima pod kojima po odštetnom pravu određeni subjekat odgovara za naknadu štete. U slučaju potraživanja naknade štete za gubitak radne sposobnosti smatra se da je oštećeni saznao za štetu ne samo po završenom lečenju , već kada je postao svestan de se posledice bolesti daljim lečenjem ne mogu otkloniti i da je gubitak radne sposobnosti u određenom stepenu trajan.

U ovom slučaju, u predmetu Osnovnog suda u Kruševcu P 516/12 sprovedena su veštačenja na okolnost umanjenja radne sposobnosti tužioca u dva navrata 30.07.2009. i 30.07.2010. godine kada je utvrđeno da je radna sposobnost tužioca umanjena za 60%. Dana 06.10.2010. godine tužilac se izjasnio da prihvata nalaz veštaka. Od tada, i lečenjem se njegovo zdravstveno stanje nije moglo popraviti. Naprotiv, 3.12.2012. godine veštaci su utvrdili da se njegovo zdravstveno stanje pogoršalao i da u tom trenutku umanjenje njegove radne sposobnosti je 80%, što je tužilac prihvatio podneskom od 13.12.2012. godine. U tom predmetu Apelacioni sud je zakazao raspravu i doneo presudu Gž 2740/13 dana 16.04.2014. godine kojom je, pored ostalog, odbio zahtev tužioca za isplatu bruto zarade za vreme i nakon puštanja iz pritvora do ostvarivanja prava na penziju sa zakonskom zatenom kamatom od 27.02.2013. godine do isplate za iznos od 12.946.584,60 dinara. Sud je smatrao da zahtev nije jasno postavljen u smislu da li se traži renta ili izgubljena zarada, pa ga je odbio. Punomoćnik tužioca ovu presudu primio je 30.maja 2014. godine i podneo novu tužbu 11.08.2014. godine radi naknade izgubljene zarade i rente. U ovom postupku veštaci su 22.03.2018. godine našli da je tužiočeva radna sposobnost umanjena 100%, što je tužilac podneskom od 11.04.2018. godine prihvatio. Nižestepeni sudovi smatraju da potraživanje tužioca nije zastarelo, jer je tužilac za konačan obim štete saznao 22.03.2018. godine od kada teče trogodišnji rok zastarelosti,

Za pravilnu primenu materijalnog prava neophodno je utvrditi činjenice vezane za nastanak umanjenja radne sposobnosti tužioca i njegova saznanja za obim umanjenja radne sposobnosti, prvo za 60%, a potom za pogoršanja zdravstvenog stanja na 80% i 100 % umanjenja radne sposobnosti. Neophodno je veštačenjem utvrditi kada je umanjenje radne sposobnosti po redovnom toku stvari dobilo konačan oblik- postalo trajno, odnosno od kada ne može da se lečenjem popravi. Pored navedenog, za pravilnu primenu materijalnog prava vezanu za ocenu prigovora zastarelosti neophodno je utvrditi da li je tužbeni zahtev tužioca za isplatu izgubljene zarede i rente, pravnosnažno odbijen presudom Apelacionog suda Gž 2740/13 dana 16.04.2014. godine iz razloga koji se ne tiču suštine stvari, te da li ima uslova za primenu odredbe člana 390. Zakona o obligacionim odnosima i da li je, u tom smislu, ranijom tužbom prekinut rok zastarelosti.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, utvrditi činjenice od značaja za ocenu prigovora zastarelosti, a zatim će doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je ukinuta radi potpunog utvrđenja činjeničnog stanja bitnog za ocenu prigovora zastarelosti i pravilne primene materijalnog prava, u smislu iznetih primedbi. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od ishoda glavne stvari.

Iz iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416.stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić