U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja živi i radi u Švajcarskoj od 1974. godine. Tokom 2010. godine, upoznala je VV, sa kojim je započela emotivnu vezu, koja je trajala oko godinu dana. Po tužiljinom odobrenju, VV je živeo u njenom stanu u Švajcarskoj. Početkom februara 2011. godine, tužilja je VV rekla da se iseli iz njenog stana i iznese svoje stvari, što je on i učinio. Dana 19.02.2011. godine, on je došao u tužiljin stan u Švajcarskoj sa njoj nepoznatim čovekom, a u stanu je bio i tužiljin brat. Tom prilikom, VV je izvadio pištolj i uperio ga u tužilju i njenog brata, zatraživši da mu ona preda 105.000 švajcarskih franaka, preteći da će u protivnom nauditi njoj, njenom bratu i unuci. Potom joj je zadao više udaraca dok je ležala na podu, a kada je tužilja rekla da nema novca, VV je zatražio da mu prenese u svojinu njen stan u Novom Sadu, dok je nepoznati muškarac sve vreme na nišanu pištolja držao njenog brata. VV je zapretio da će nauditi tužiljinoj unuci ako ona ovaj događaj prijavi policiji. Tužilja o ovom događaju nije obavestila policiju u Švajcarskoj niti se javila lekaru, jer se bojala da će VV nauditi njoj i njenoj porodici. Narednih nekoliko dana, on je nastavio da preti tužilji i njenom bratu, uz zahtev da ona ode u Novi Sad kako bi na njega prenela stan. Kum VV, koji je rođeni brat tužene BB, počeo je da zove tužiljinog brata i da mu preti, tražeći da tužilja ode u Novi Sad i da se javi advokatu Milanu Đuriću, kako bi se sačinio kupoprodajni ugovor. Nakon dolaska tužilje u Novi Sad, sačinjen je sporni ugovor o kupoprodaji 01.03.2011. godine, od strane advokata Milana Đurića. Članom 1. ugovora konstatovano je da je prodavac vanknjižni vlasnik stana u Novom Sadu opisanog u ugovoru, članom 2. navedeno je da prodajna cena za stan iznosi 49.000 evra, odnosno 5.200.000,00 dinara, a u članu 3. je navedeno da ugovorne strane svojim potpisima potvrđuju da je kupoprodajna cena isplaćena u celosti na dan zaključenja i overe ugovora. Istog dana, ugovor je overen u Osnovnom sudu u Novom Sadu. Tužilja je ključeve od stana odnela u kancelariju advokata Milana Đurića, i istog dana se vratila u Švajcarsku. VV je nastavio da preti tužilji i njenoj porodici zahtevajući od nje novac, pa su mu tužiljina ćerka i brat predali 11.03.2011. godine 35.000 švajcarskih franaka, nakon čega su pretnje prestale. U postupku je utvrđeno da tužilja nije imala nameru da prodaje svoj stan u Novom Sadu, tuženu nije poznavala i prvi put su se videle prilikom zaključivanja spornog ugovora. Tužena je od svog brata dobila uputstvo šta treba da radi i kako da se ponaša tom prilikom. Utvrđeno je da tužena nije isplatila tužilji kupoprodajnu cenu navedenu ugovorom, platila je porez na prenos apsolutnih prava za predmetni stan, ali se u njega nikada nije uselila, nije ga izdavala u zakup, niti je plaćala troškove za stan. U maju 2012. godine tužena je oglasila prodaju navedenog stana putem advokata Milana Đurića. Tužilji prilikom potpisivanja ugovora nije dat primerak ugovora. Ona je 05.07.2012. godine Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu podnela krivičnu prijavu protiv tužene i VV za krivična dela iznude i razbojništva, a rešenjem Višeg suda u Novom Sadu 12.02.2014. godine obustavljen je istražni postupak protiv navedenih lica. Državno tužilaštvo Kantona Sent Galen u Švajcarskoj je 18.06.2015. godine obavestilo Više javno tužilaštvo u Novom Sadu da se protiv VV vodi krivični postupak zbog više krivičnih dela, pa između ostalog i zbog toga što je 19.02.2011. godine tužilju u njenom stanu iznudom prisiljavao da mu prenese u vlasništvo njen stan u Novom Sadu i da mu preda 30.000 evra, kojom prilikom joj je naneo fizičke povrede. Dana 28.10.2016. godine u Švajcarskoj je doneta sudska odluka protiv VV zbog, između ostalog, iznude i prisile, koja presuda nije pravnosnažna.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjno materijalno pravo kada je utvrđeno da je ništav Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između parničnih stranaka 01.03.2011. godine.

Prema članu 26. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, da bi došlo do zaključenja ugovora, potrebno je da se ugovorne strane saglase o bitnim elementima ugovora. Prema članu 454. stav 1. istog zakona, ugovorom o kupoprodaji prodavac se obavezuje da prenese na kupca pravo svojine na prodatoj stvari i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da isplati kuporpodajnu cenu i preuzme stvar. Prema članu 51. ZOO, ugovorna obaveza ima nedopušten osnov ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i pretpostavlja se da obaveza ima osnov i ako nije izražen. U slučaju nepostojanja osnova obaveze, ili ako je osnov nedopušten, ugovor je apsolutno ništav i ne proizvodi pravno dejstvo, u smislu člana 52. ZOO. Prema članu 53. stav 2. ZOO, ugovor je bez pravnog dejstva ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog od ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovorač znao ili morao znati.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da sporni ugovor o kupoprodaji nije zaključen u skladu sa navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Utvrđeno je da nije postojala saglasnost volje ugovornih strana da se zaključi ugovor o kupoprodaji kojim bi tužilja svoj stan prenela u svojinu tuženoj, jer tužilja nije imala nameru da navedeni stan proda. Utvrđeno je takođe da tužilji nije isplaćena kuporodajna cena navedena ugovorom, niti je tužilja očekivala isplatu, jer je ugovor zaključen zbog pretnje i prinude od strane VV. Takođe, tužena je prilikom zaključenja ugovora postupala po instrukcijama svog brata, koji je povezan sa VV, jer nije prethodno upoznala tužilju, stan nije preuzela, koristila niti izdavala, niti plaćala režijske troškove. Iz svega navedenog proizilazi da se radi o ugovoru sa nedopuštenim osnovom, u smislu člana 51. stav 2. ZOO, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, kao i iz nedopuštene pobude u smislu člana 53. stav 2. tog zakona, pa je ugovor o kupoprodaji ništav, u smislu člana 103. ZOO.

Revizijom tužene neosnovano se ističe da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da je sporni ugovor o kupoprodaji ništav, u smislu člana 103. ZOO, jer je tužilja svoj tužbeni zahtev zasnivala na razlozima za rušljivost ugovora u smislu člana 60. ZOO. Međutim, sud nije vezan pravnim osnovom navedenim u tužbi, već je vezan za činjenični osnov naveden tužbenim zahtevom. Tužilja se u tužbi pozvala na odredbe člana 60. ZOO koje se odnose na rušljivost ugovora, kojim pravnim osnovom sud nije vezan, ali je u tužbi takođe navedeno da tužilja nije imala nameru da zaključi ugovor o kupoprodaji, da tužena nije isplatila kupoprodajnu cenu, i poziva se na nedostatak osnova i nedozvoljenu pobudu za zaključenje ugovora, što sve predstavlja razloge za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji u smislu člana 103. ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić