O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 20786/2018 od 24.04.2019. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da je ništava odredba člana 9. stav 1. tačka 1. Ugovora o gotovinskom kreditu br. ... od 31.03.2017. godine zaključen između tužioca i tužene banke koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara“. Stavom drugim izreke utvrđeno je da je ništava odredba člana 9. stav 1. tačka 2. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 31.03.2017. godine zaključen između tužioca i tužene banke koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci fiksnu naknadu za praćenje kredita na neisplaćen iznos glavnice od 0,50% godišnje.“ Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova usled neosnovane naplate fiksne jednokratne nakanade za obradu kreditnog zahteva isplati iznos od 32.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2017. godine, do isplate. Stavom četvrtim i petim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova usled neosnovane naplate provizije na ime fiksne naknade za praćenje kredita koja se naplaćuje jednom godišnje i to za 2017. godinu isplati iznos od 1,726,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2018. godine do isplate i za 2018. godinu isplati iznos od 463,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2018. godine do isplate. Stavom šestim izreke obavezana je tužena da tužoicu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 28.088,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude, do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 15294/19 od 21.01.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvo osnovnog suda u Beogradu P 20786/18 od 24.04.2019. godine. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita, zaključio je sa tuženom bankom dana 31.03.2017. godine Ugovor o gotovinskom kreditu broj ... . Odredbom člana 2. ovog ugovora, tužena je odobrila tužiocu kredit u iznosu od 1.600.000,00 dinara, sa periodom vraćanja od 120 meseci. Pobijanom odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. i 2. istog ugovora tužilac je preuzeo obavezu da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara i obavezu da plati fiksnu naknadu za praćenje kredita na neisplaćen iznos glavnice od 0,50% godišnje. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca istog dana (31.03.2017. godine) naplatila iznos od 32.000,00 dinara na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, a na ime naknade za praćenje kredita za 2017. godinu i 2018. godinu, naplaćen je dana 5.11.2018. godine iznos od 1.726,78 dinara i iznos od 463,48 dinara. Tužena banka uručila je tužiocu obrazac ponude od 31.05.2017. godine, kojom je u članu 3. tačka 3. iste, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i da je minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva fiksna od 2% od iznosa kredita, odnosno da iznosi 32.000,00 i da naknada za održavanje kredita izosi 0,50% fiksno, odnosno 41.594,46 dinara, a što je sve navedeno i u obaveznim elementima ugovora od 31.03.2017. godine u članu 3. tačka 5. navedenog obrasca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmetni deo odredbe ugovora o kreditu ništav, jer je protivan odredbama članova 47, 103. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, budući da tužiocu kao korisniku nije predočeno ugovornom odredbom, niti u predugovornoj fazi na šta se ove naknade odnose, u čemu se sastoje, koliko iznose i zbog čega se vezuju za iznos kredita koji je ugovoren, te da li visina troškova od 2% i visina naknade za praćenje kredita od 0,50% godišnje, predstavlja adekvatnu naknadu za stvarne troškove. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, na osnovu člana 210. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 31.05.2017. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B - osnovni podaci o kreditu), koji je dostavljen uz tužbu, u članu 3. tačka 3. utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva - fiksna 2% od iznosa kredita, odnosno 32.000,00 dinara i naknada za praćenje kredita na neisplaćeni iznos glavnice od 0,50% godišnje, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 9. stav 1. tačka 1. i 2, kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% realizovanog kredita i fiksnu naknadu za praćenje kredita od 0,50% godišnje.

Kako je tužilac sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i praćenje kredita) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i praćenja kredita, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita i fiksnu naknadu za praženje kredita na neisplaćeni iznos glavnice od 0,50% godišnje, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104, 210. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to na ime: sastava odgovora na tužbu iznos od 6.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta iznos od po 7.500,00 dinara, sastava žalbe i revizije u iznosu od po 12.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić