U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi s članom 8. ZPP, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni neka druga bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP koja bi mogla predstavljati dozvoljeni revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u ovom postupku, ugovor o doživotnom izdržavanju R 828/94, koji je bio zaključen između sada pokojnog primaoca izdržavanja VV i davaoca izdržavanja GG i overen 20.02.1995. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, raskinut je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1548/00 od 28.05.2004. godine (potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž 10054/04 od 17.11.2004. godine). Navedeni stan je bio prodat sukcesivno više puta (ugovorima overenim u Drugom opštinskom sudu). Najpre ga je, tokom parnice za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, davalac izdržavanja prodao 21.03.2001. godine DD (ugovor Ov 3829/01), koji ga je zatim prodao ĐĐ (ugovor Ov 982/01 od 25.04.2001. godine), a on ga je 21.02.2002. godine, posredstvom Agencije za nekretnine „Vega“, prodao ovde tužilji (ugovor Ov 452/02 overen u Prvom opštinskom sudu u Beogradu). Istog dana kada je stan kupila tužilja je stupila u njegovu državinu, ničim uznemiravanu do maja 2012. godine. Tužilja stan neprekidno dosad koristi, s tim što svoje pravo nije uknjižila. Nakon što je pokrenuo postupak za raskid ugovora (12.05.1995. godine) primalac izdržavanja je preminuo, a tužena je oglašena za naslednika predmetnog stana po osnovu svojeručnog zaveštanja (rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu O 1324/07 od 14.06.2007. godine), i to svoje pravo je uknjižila (27.02.2009. godine). Početkom 2012. godine tužena je podnela tužbu radi iseljenja ovde tužilje iz predmetnog stana, koja je tužilji dostavljena maja 2012. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, ocenivši da tužilja nema punovažan pravni osnov za zakonitu državinu, jer je sve vreme dok se stanom raspolagalo (s obzirom da je ugovor o doživotnom izdržavanju raskinut), stan bio u svojini sada pokojnog primaoca izdržavanja, a nakon njegove smrti - naslednika (tužene), te da ugovor od 21.02.2002. godine nije zaključen sa vlasnikom, kao i da tužilja nije bila savesni držalac predmetnog stana, jer nije izvršila uvid u katastar nepokretnosti i uverila se da li je sadržina ugovora koji zaključuje istinita i potpuna i da li postoji zabeležba o sporu u vezi s predmetnim stanom.

Odlučujući o žalbi tužilje, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev ocenivši da je zaključak prvostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni odredaba članova 28. i 72. Zakona o svojinsko-pravnih odnosa. Prema stavu drugostepenog suda, bez obzira što joj je stan prodat od strane lica koje je prethodno taj stan kupilo od nevlasnika, ugovor od 21.02.2002. godine predstavlja punovažan pravni osnov koji je potreban za sticanje prava svojine, pa je stoga tužiljina državina predmetnog stana zakonita. Drugostepeni sud je ocenio neprihvatljivim i zaključak prvostepenog suda da je tužilja bila nesavestan držalac predmetnog stana. Prema shvatanju tog suda, ukoliko bi savesnost držaoca zavisila od toga da li je držalac vršio uvid u registar nepokretnosti, održaj kao zakonom uspostavljen pravni osnov za sticanje svojine ne bi ni bio moguć. Savesnost podrazumeva lični odnos držaoca prema stvari, koji je u konkretnom slučaju zavisio ne od uvida u javnu knjigu, već od ponašanja tužene koja nije preduzela nijednu radnju usmerenu na vršenje prava svojine na predmetnom stanu tokom desetogodišnjeg roka za tužiljino sticanje svojine održajem. S obzirom da je tužilja bila u mirnoj i nesmetanoj državini spornog stana od dana overe ugovora o kupoprodaji (21.02.2002. godine) do maja 2012. godine, kada je primila tužbu za iseljenje, sledi da je ona bila u savesnoj i zakonitoj državini u periodu dužem od 10 godina, i da je stekla pravo svojine predmetnog stana.

Vrhovni sud utvrđuje da se revizijom tužene neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i da je zaključak drugostepenog suda pravilan.

Drugostepeni sud je pravilno primenio odredbe Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa kojima je propisano da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine održajem protekom 10 godina (član 28. stav 2), i da je državina (član 72) zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja (stav 1), da je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (stav 2), s tim što se savesnost državine pretpostavlja (stav 3). Pravilni su i zaključci drugostepenog suda da je ugovor od 21.02.2002. godine, kojim je tužilja kupila predmetni stan, pravno valjan osnov za tužiljinu zakonitu državinu tog stana. Ovo stoga što je u vreme zaključenja predmetnog ugovora važio Zakon o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98, 111/09) kojim je bilo propisano da je za punovažan promet nepokretnosti potrebno da ugovor bude zaključen u pisanoj formi a da potpisi ugovarača budu overeni od strane suda (član 4), upravo kako je taj ugovor i zaključen, da je savesna tužiljina desetogodišnja državina (od stupanja u državinu februara 2002. do prijema tužbe za iseljenje maja 2012. godine) i da tužena nije dokazala nesavesnost tužiljine državine, te da je tužilja postala vlasnik predmetnog stana po osnovu održaja.

Odgovornost za posledice raskida ugovora o doživotnom izdržavanju (po presudi od 2004. godine) i za pasivno ponašanje tužene (zaveštajnog naslednika primaoca izdržavanja na predmetnom stanu) koji je svoje pravo na stanu uknjižio 2009. godine a postupak za iseljenje ovde tužilje pokrenuo tek 2012. godine, ne može snositi tužilja, niti se to može odraziti na savesnost njene državine u konkretnom slučaju, jer je tužilja za sve to saznala tek prilikom uručenja tužbe za iseljenje u maju 2012. godine, kada je već postala (21.02.2012. godine) vlasnik predmetnog stana putem redovnog održaja.

Suprotno revizijskim navodima, pravilan je zaključak u pobijanoj odluci da je teret dokazivanja nesavesnosti tužilje pre uručenja tužbe za iseljenje bio na tuženoj, i da ona nesavesnost tužiljine državine nije dokazala, jer navodi i pobrojane radnje iznete u reviziji nisu preduzimane protiv tužilje već protiv trećih lica. Zbog navedenog, i po zaključku ovog suda, državina tužilje je bila zakonita jer je u državinu stupila na osnovu punovažnog ugovora o kupoprodaji. Neosnovani su navodi revizije kojima se pretežno ukazuje na pogrešan zaključak o tužiljinoj savesnosti. Tužilja je bila savesna od momenta stupanja u državinu predmetnog stana, jer je ugovor zaključila na osnovu uredne dokumentacije njenih pravnih prethodnika u vezi s pravnim sledom vlasništva na predmetnoj nepokretnosti i sa izmirenjem poreskih obaveza po rešenjima o porezu na prenos apsolutnih prava. U mirnoj i neprekinutoj državini tužilja nije bila uznemiravana niti smetana, opravdano smatrajući da je vlasnik kupljenog stana stana za koji nije znala, niti je prema okolnostima slučaja mogla znati da nije njen. Tužilja je postala nesavestan držalac onda kada je saznala za vlasničke pretenzije drugog lica (tužene), u momentu u kom je primila tužbu za iseljenje (maj 2012. godine). Međutim, u tom momentu već je bio istekao zakonom propisan rok za sticanje svojine na predmetnom stanu redovnim održajem.

Tužena, suprotno revizijskim navodima, nije dokazala nesavesnost tužilje (niti njenih pravnih prethodnika) pre ovog datuma, pasivno se odnoseći prema spornoj nepokretnosti, niti je dokazala da je na bilo koji način vršila svoje pravo svojine i faktičku vlast na istoj, koje bi radnje eventualno uticale na kvalitet tužiljine državine.

Okolnost, na koju se neosnovano ukazuje u reviziji, da lice koje je prodalo predmetni stan tužilji nije bilo vlasnik stana, jer ga je i samo pribavilo od nevlasnika, ne može uticati na drugačiji zaključak. Održaj omogućava da držalac koji vrši faktičku vlast na stvari i faktički ima položaj vlasnika, po proteku određenog vremena (roka za održaj), postane i pravni vlasnik stvari, ukoliko su ispunjene i druge pravne pretpostavke (savesna i zakonita državina). Sticanje svojine održajem, na osnovu zakonite i savesne državine, o čemu se radi u konkretnom slučaju, jeste zakonom uspostavljeni osnov sticanja svojine, čija je svrha da se ukloni raskorak između stvarnog i pravnog stanja, odnosno da ukloni pravni nesklad između državine i svojine, da dopuni zaštitu pravnog prometa i uspostavi pravo stanje, a time i ojača pravnu sigurnost.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka nastalim povodom revizije tužene doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. stav 1 ZPP, s obzirom na to da tužena nije uspela u tom sporu, a da izdaci tužilje za odgovor na reviziju nisu bili potrebni.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić