Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga, sa pozivom i na odredbu člana 404. ZPP.

O tužiočevoj reviziji nije odlučivano na osnovu navedene odredbe, kao o posebnoj reviziji koja se može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, jer je članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik Vojske Jugoslavije učestvovao u borbenim dejstvima u periodu od 07.05. do 20.06.1999. godine. Usled stresnih događaja kojima je bio izložen u označenom vremenskom periodu tužilac je teško psihički oboleo. Oboljenje je već po povratku sa ratišta poprimilo karakteristike posttraumatskog stresnog poremećaja, ali se tužilac javio lekaru tek 2015. godine kada je bolest dijagnostikovana. Po stručnom mišljenju veštaka - psihijatra, tužilac boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja koji je posledica njegovog vojnog angažovanja tokom 1999. godine. Oboljenje se ispoljava nametanjem sećanja na ratne događaje u kojima je učestvovao, košmarnim snovima i izbegavanjem podsećanja na preživljena traumatska isukstva, a svoj konačni oblik je dobilo tokom 2015. godine. Označeno oboljenje umanjuje opštu životnu aktivnost tužioca za 10%.

Na osnovu tako utvrđenog činjenčinog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete nije zastarelo jer od 2015. godine, kada je psihičko oboljenje dobilo svoj konačni oblik, do podnošenja tužbe - 13.05.2016. godine nije protekao rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je primenom članova 174. i 200. istog zakona dosudio tužiocu novčanu naknadu za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti.

Drugostepeni sud je prihvatio utvrđeno činjenično stanje, ali je na drugačiji način ocenio osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti. Po stanovištu tog suda, potraživanje naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao posledice hroničnog oboljenja koje iziskuje doživotno lečenje, počinje da teče od dana kada je zdravstveno stanje oštećenog konsolidovano tako da dalje lečenje ne može dovesti do izlečenja, već se sprovodi radi održavanja zdravstvenog stanja oštećenog na uspostavljenom nivou. Pri tom je, po nalaženju tog suda, bitna činjenica kada je oštećeni osetio prve simptome bolesti koji ukazuju na psihički poremećaj, a ne kada je saznao i stručni naziv svog oboljenja.

Primenom ovog pravnog stanovišta na konkretan slučaj drugostepeni sud je, na osnovu činjenica utvrđenih iz iskaza tužioca i nalaza veštaka, zaključio da je rok zastarelosti od tri godine počeo da teče od druge polovine 1999. godine, jer je tužilac simptome posttraumatskog stresnog poremeća osetio po povratku sa ratišta i da je istekao do druge polovine 2002. godine - pre podnošenja tužbe. Iz tog razloga taj sud je, primenom člana 360. Zakona o obligacionim odnosima, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Pri tom je imao u vidu kako nesumnjivo postoji mogućnost da se zdravstveno stanje tužioca postepeno pogoršava, pa i to da je oboljenje dobilo konačni oblik tokom 2015. godine, ali je smatrao da je upravo to potvrda hroničnog karaktera bolesti (da neprestano traje i zahteva trajno lečenje), koja se bolje podnosi u mlađem životnom dobu a u punoj formi ispoljava kasnije, usled starosti i pod pritiskom životnih zahteva, ali da to ne utiče na tok zastarelosti štete kao posledice oboljenja koje je postalo hronično u drugoj polovini 1999. godine.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da su činjenice, relevantne za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti tužiočevog potraživanja, nepotpuno utvrđene.

Potraživanje naknade prouzrokovane štete (osim štete prouzrokovane krivičnim delom za čije krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti) zastareva u rokovima propisanim članom 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Prema tim odredbama, to potraživanje zastareva u roku od tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu ili za lice koje je štetu učinilo. Pri tom se pod saznanjem za štetu podrazumeva saznanje o njenom obimu i visini, a pod saznanjem za učinioca - saznanje o okolnostima u kojima po odštetnom pravu određeni subjekat odgovara za naknadu štete. U slučaju potraživanja naknade štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti smatra se da je oštećeni saznao za štetu ne samo po završenom lečenju i stabilizaciji zdravstvenog stanja, već i kada je postao svestan da dalje lečenje ne doprinosi smanjenju trajnih štetnih posledica, odnosno kada je po medicinskim standardima postalo izvesno da se posledice bolesti daljim lečenjem ne mogu otkloniti (kada je zdravstveno stanje oštećenog konsolidovano). Potraživanje naknade štete u svakom slučaju zastareva u roku od pet godina od kad je šteta nastala. Početak tog roka u slučaju naknade nematerijalne štete ne vezuje se za dan nastanka štetnog događaja, jer tada nematerijalna šteta nije ni nastala, već od nastanka štetnih posledica tog događaja.

Dakle, zastarelost naknade materijalne štete nije samo pravno već i činjenično pitanje jer zahteva utvrđenje činjenica o nastanku štete - završetku lečenja, odnosno konsolidaciji zdravstvenog stanja oštećenog, u slučaju kada se lečenje trajno sprovodi u cilju održavanja zdravstvenog stanja oštećenog na dostignutom nivou, a ne radi izlečenja. Za utvrđenje ovih činjenica potrebno je medicinsko znanje kojim sud ne raspolaže, zbog čega se ono utvrđuje veštačenjem (član 259. ZPP), a nalaz i mišljenje veštaka ceni slobodno, kao i drugi dokazi (član 8. ZPP).

U ovom slučaju je veštačenjem - nalazom i mišljenjem veštaka od 02.10.2017. godine, utvrđeno da tužilac boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja kao posledice njegovog neposrednog angažovanja u ratu tokom 1999. godine, koji je u konačnom - hroničnom obliku ustanovljen 2015. godine, postavljanjem neuropsihijatrijske dijagnoze. Prema dopunskom mišljenju veštaka, tužilac je nakon povratka sa ratišta imao inicijalne simptome posttraumatskog stresnog poremećaja, ali ih je zanemario i pokušao da ih zaboravi i potisne, i nije se javljao lekaru sve do 2015. godine kada se bolest razbuktala do punog oblika i sa dijagnostifikovanjem dobila konačni oblik.

Iz izloženog sledi da je drugostepeni sud odstupio od mišljenja veštaka i bez potrebnih stručnih znanja iz oblasti medicine - psihijatrije, izveo zakljkučak da je posttraumatski stresni poremećaj kod tužioca u svom hroničnom obliku postojao još 1999. godine, po njegovom povratku sa ratišta i da je zato rok zastarelosti počeo da teče od druge polovine te godine. To je u suprotnosti sa mišljenjem veštaka da je tužilac po povratku sa ratišta imao samo inicijalne simptome posttraumatskog stresnog poremećaja, a po stanovištu revizijskog suda početak roka zastarelosti ne može se vezivati za pojavu prvih simptoma bolesti jer tada obim štete još uvek nije bio poznat. Zbog toga nije prihvatljiv stav tog suda da je za zastarelost bitna činjenica kada je tužilac osetio prve simptome bolesti koji ukazuju na psihički poremećaj. Drugostepeni sud ne prihvata mišljenje veštaka da je bolest dobila konačni oblik tokom 2015. godine, kada je tužiocu postavljena dijagnoza, već početak roka zastarelosti vezuje za konsolidaciju zdravstvenog stanja oštećenog - činjenicu koja veštačenjem nije utvrđena, a sud je bez potrebnog stručnog znanja vremenski smešta u drugu polovinu 1999. godine.

Sledstveno izloženom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, radi potpunog utvrđenja relevantnog činjenčinog stanja drugostepeni sud je trebalo da u skladu sa članom 383. stav 4. ZPP zakaže raspravu, sasluša veštaka na okolnost kada je tužiočevo oboljenje po redovnom toku stvari dobilo svoj konačni oblik - postalo hronično (tužena tokom postupka ukazuje na drugačije mišljenje veštaka po kojem akutna faza oboljenja traje šest meseci nakon traumatskog događaja, a po proteku tog roka dobija svoj hronični tok, kojem je suprotstavljeno mišljenje veštaka u ovom sporu o odloženoj pojavi posttraumatskog stresnog poremećaja), odnosno kada je postalo definitivno i neizlečivo bez obzira na trenutak kada se tužilac prvi put obratio lekaru i kada mu je postavljena dijagnoza.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je ukinuta radi potpunog utvrđenja činjeničnog stanja bitnog za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti i pravilne primene materijalnog prava, u smislu iznetih primedbi.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić