Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 276/22 od 08.11.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 81/20 od 19.10.2021. godine, u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom povredom prava na suđenje u razumnom roku po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I 5904/13 od 03.02.2013. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća do isplate, tako i troškove parničnog postupka u iznosu od 47.062,50 dinara koliko iznosi 1/8 od dosuđenih 376.500,00 dinara, kao i na ime troškova izvršenja iznos od 15.581,25 dinara koliko iznosi 1/8 delova utvrđenih troškova izvršenja, sve sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja rešenja o izvršenju, kao neosnovan i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka (stav prvi izreke). Obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) radi usaglašavanja prakse domaćih sudova u sporovima za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava i odlukama Ustavnog suda donetih u postupku po ustavnim žalbama poverilaca novčanih potraživanja iz radnog odnosa sa dužnicima protiv kojih se vodi izvršni postupak u kojem je utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku (odluke Už 807/2015 od 11.01.2018. godine; Už 8232/2015 od 24.11.2016. godine; Už 8104/2015 od 30.06.2016. godine).

Iz navedenih razloga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u svojstvu izvršnog poverioca Osnovnom sudu u Čačku podneo predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika AD „FRA“ Čačak i drugih, radi naplate potraživanja na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Čačku P1 651/05 od 25.06.2008. godine, koji je usvojen rešenjem o izvršenju I 5904/13 od 03.02.2013. godine, te određeno izvršenje plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnih dužnika. navedeno rešenje o izvršenju dostavljeno je Narodnoj banci Srbije – Odeljenje prinudne naplate Kragujevac, kome je zaključkom od 24.02.2014. godine naloženo da sa računa izvršnih dužnika izvrši plenidbu novčanih sredstava i tako dobijena sredstva prenese na račun izvršnog poverioca. Iz izveštaja NBS – Odeljenje prinudne naplate Kragujevac od 10.09.2018. godine proizlazi da je navedeno rešenje o izvršenju primljeno istog dana 29.11.2016. godine i zavedeno u redosled naplate na teret izvršnog dužnika FRA „Spiralne burgije“ d.o.o. Čačak, ali nije izvršeno iz razloga što su tekući računi izvršnih dužnika u momentu prijema pomenutog rešenja već bili u blokadi od 04.06.2012. godine. Tužilac nije naplatio svoje potraživanje, pa imajući u vidu da su svi računi izvršnih dužnika ugašeni, jer su dana 02.03.2018. godine brisani iz registra privrednih subjekata usled statusne promene pripajanja Privrednom društvu AD „FRA“ Čačak. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 199/16 od 09.12.2016. godine usvojen je prigovor izvršnog poverioca AA, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu I 5904/13 i naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku, koji ne može biti duži od 4 meseca. U kapitalu AD „FRA“ Čačak država je većinski vlasnik AD „FRA“ Čačak.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 32. stav 1, 35. stav 2, 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čl. 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. ZOO ocenio osnovanim zahtev tužioca za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku pred Osnovnim sudom u Čačku (ranije Opštinski sud u Čačku I 5904/13) u visini neisplaćenog potraživanja zarade, naknade zarade, troškova parničnog i izvršnog postupka, radi čije naplate je određeno izvršenje rešenjem o izvršenju I 5904/13 od 03.02.2013. godine. Po stanovištu tog suda, donošenjem rešenja kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ispunjen je materijalno-pravni uslov za podnošenje tužbe radi naknade materijalne štete protiv tužene države, čija odgovornost za štetu je objektivna.

Drugostepni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Prema datim razlozima, naknada imovinske štete proistekle iz povrede prava na suđenje u razumnom roku nije satisfakcija, već naknada stvarno pretrpljene materijalne štete, pa iako je tužiocu zbog dugog trajanja izvršnog postupka, koji nije pravnosnažno okončan, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između štete čiju naknadu traži i nedelotvornog sudskog postupka, odnosno da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac nije dokazao da je izvršni dužnik u vreme pokretanja izvršnog postupka imao dovoljno sredstava u svojoj imovini i da je, poštujući redosled isplate, mogao naplatiti svoje potraživanje da je izvršni sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje propisane zakonom, tim pre što je tužilac u predlogu za izvršenje predložio samo jedno sredstvo izvršenja (prenos novčanih sredstava sa računa izvršnih dužnika na račun izvršnog poverioca), koje sud po službenoj dužnosti nije mogao da menja i što tužilac nije pokrenuo izvršni postupak od 2008.godine kada je doneta izvršna isprava do 2013.godine.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Tužilac je donošenjem rešenja kojim je usvojen njegov prigovor za ubrzanje izvršnog postupka, saglasno članu 22. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stekao pravo na pravično zadovoljenje i pravo da u skladu sa članom 31. stav 1. tog zakona podnese tužbu protiv tužene države za naknadu imovinske štete. Prema članu 31. stav 3. navedenog Zakona, odgovornost tužene Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna. Objektivna odgovornost za štetu zasniva se na postojanju uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Evropski sud za ljudska prava je u predmetima u odnosu na Republiku Srbiju izrazio stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija, iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavke iznose koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova I Ustavni sud je, uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvajao ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije usled nesprovođenja rešenja o izvršenju - prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjene za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Takav stav prihvatio je i revizijski sud u pravnom zaključku od 12.01.2019. godine o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz prethodno utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, tužiocu je pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 651/2005 od 25.06.2008. godine priznato potraživanje iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom. Izvršni postupak, koji je hitan, započeo je 2013. godine, a nije završen ni nakon utvrđenja 2016. godine, pa je tužiocu u izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo sudiji u roku ne dužem od 4 meseca da preuzme sve potrebne radnje da bi se pristupilo okončanju izvršnog postupka. Iz navedenog proizlazi da organi tužene nisu preduzeli neophodne mere da se potraživanje tužioca prema izvršnom dužniku namiri, pa se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da nije dokazana uzročno-posledična veza između štete koju tužilac trpi i neadekvatnog postupanja organa tužene u izvršnom postupku, odnosno da postoji krivica tužioca za neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude odnosno naplate potraživanja iz radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda, propust izvršnog suda u predmetu Osnovnog suda u Čačku I 5904/13 da izvrši presudu Opštinskog suda u Čačku P1 651/2005 od 25.06.2008. godine, radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa tužioca, kao izvršnog poverioca, protiv izvršnih dužnika, predstavlja povredu prava tužioca na suđenje u razumnom roku, koja povreda je utvrđena, u postupku koji je prethodio ovom, pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4.I. 199/16 od 09.12.2016.godine. Tužena odgovara za dugove preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, kakvo je preduzeće „Fabrika reznih alata - FRA“ a.d. iz Čačka, pravni sledbenik izvršnih dužnika, u odnosu na koje tužilac ima novčano potraživanje iz radnog odnosa utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom. Odgovornost tužene za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivne prirode i proizlazi iz obaveze organa tužene da, u vršenju svojih funkcija, preduzme sve neophodne mere da obezbedi izvršenje pravnosnažne i izvršne presude, što u konkretnom slučaju organi tužene nisu učinili, pa tužilac ni nakon dugogodišnjeg trajanja izvršnog postupka nije naplatio svoje potraživanje iz radnog odnosa. Povreda prava na suđenje u razumnom roku uzrokovala je štetu koju tužilac trpi, pa tužiocu usled pretrpljene povrede pripada pravo na naknadu imovinske štete, u visini potraživanja utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom ispravom, sa troškovima parničnog i izvršnog postupka, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud. Na taj način tužiocu će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u članu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njegovoo imovno stanje biti dovedeno u položaj u kojem bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1.ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP, pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu 18.000,00 dinara prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Zbog navedenog primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković