Presudom Višeg suda u Šapcu Gž rr1 344/21 od 07.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužioca i tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju. Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, navodi revizije kojima se osporava visina štete, u koju je uračunata i zakonska zatezna kamata obračunata konformnom metodom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda opravdava odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, u svetlu pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.04.2013. godine. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Trgovinskim sudom u Valjevu, dana 19.06.2009. godine, pokrenut je postupak stečaja nad HK „Viskoza“ ad „Svila“ doo, privrednim društvom sa većinskim državnim kapitalom, a dana 15.09.2009. godine, donet je zaključak o sprovođenju stečajnog postupka bankrotstvom. Postupanje suda i stečajnog upravnika je u početnoj fazi bilo efikasno, ali se nakon prodaje dela imovine 10.06.2015. godine. godine, postupanje ne može smatrati efikasnim. Zaključkom o listi potraživanja Trgovinskog suda u Valjevu St 16/09 od 02.10.2009. godine tužiocu je, kao poveriocu četvrtog isplatnog reda, priznato potraživanje u iznosu od 97.706,00 dinara (glavni dug u iznosu od 59.573,00 dinara i kamata u iznosu od 38.133,00 dinara). Prema izveštaju Privrednog suda u Valjevu St 50/10 od 09.01.2020. godine i izveštaju HK „Viskoza“ ad „Svila“ doo ''u stečaju'' od 11.06.2020. godine, potraživanje tužioca prema stečajnom dužniku iznosi ukupno 89.613,00 dinara, koji iznos čine glavni dug od 59.573,00 dinara i zakonska zatezna kamata od 30.040,00 dinara. Zakonska zatezna kamata obračunata na glavni dug do dana otvaranja postupka stečaja, preračunata je u skladu sa odlukom Ustavnog suda RS od 24.07.2012. godine, odnosno primenom prostog interesnog računa. Zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja nakon preračuna kamate nije menjan. Tužilac u stečajnom postupku nije naplatio svoje potraživanje. Rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St 391/2018 od 04.04.2018. godine, donetim po prigovoru tužioca, utvrđeno je da je u predmetnom stečajnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak što pre okončao.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužioca na naknadu materijalne štete, prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku i odgovornosti tužene za tako nastalu štetu odlučili pravilnom primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Naime, tužena odgovara za štetu kada tužilac, bivši zaposleni kod stečajnog dužnika – privrednog društva sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice nije naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi revizije da stečajni postupak nije okončan i da će tužilac svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku, nisu od uticaja na pravilnost odluke u ovom sporu. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilac je stekao pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, bez obzira na to što stečajni postupak još uvek nije okončan. Isplatom naknade štete, tužena stupa u stečajni postupak na mesto tužioca, i u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade materijalne štete.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine štete.

Zaključkom stečajnog suda St 16/09 od 02.10.2009. godine tužiocu je priznato potraživanje u određenom novčanom iznosu u koji su uračunati i pripisani glavnici zakonska zatezna kamata, obračunata do dana otvaranja stečajnog postupka i troškovi postupka. Obračun zakonske zatezne kamate izvršen je primenom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01), važećeg u vreme donošenja označenog zaključka. Tom odredbom bilo je propisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1. tog zakona, primenom konformne metode.

Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 73 od 27.07.2012. godine, utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01) u delu koji glasi: „primenom konformne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke, u stečajnom postupku je primenom proporcionalne metode (prost interesni račun) obračunata zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga stečajnog dužnika i utvrđena njena visina u iznosu od 55.323,00 dinara.

Prvostepeni sud je dosudio tužiocu naknadu štete u iznosu utvrđenom zaključkom stečajnog suda od 02.10.2009. godine. Po stanovištu tog suda, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 60. Zakona o Ustavnom sudu, označena odluka Ustavnog suda ne može se primenjivati retroaktivno - na odnose koji su nastali i pravnosnažno rešeni pre dana njenog objavljivanja, a u konkretnom slučaju protekao je i rok propisan članom 61. tog zakona (za izmenu konačnog i pravnosnažnog pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog propisa).

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene, ali u obrazloženju donete presude nije posebno cenio njene navode da je potraživanje tužioca, priznato zaključkom stečajnog suda od 02.10.2009. godine, bilo nužno korigovati u delu obračunate zakonske zatezne kamate u skladu sa odlukom Ustavnog suda (preračunati je primenom prostog interesnog računa) i članom 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Izloženo pravno stanovište prvostepenog suda, čiju ispravnost drugostepeni sud nije cenio kada je odlučivao o žalbi tužene, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nije pravilno.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate primenom konformne metode.

Obračun kamate konformnom metodom praktično predstavlja obračun kamate na kamatu. To je suprotno načelu zabrane anatocizma, sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i suštini zakonske zatezne kamate koja se od pretpostavljene štete pretvara u novčanu kaznu, čija visina znatno premašuje pretrepljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno.

Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kome se kamata obračunava. U situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata, obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu primenom metode prostog interesnog računa.

U konkretnom slučaju to je i učinjeno u postupku stečaja i novim obračunom utvrđena ukupna visina tužiočevog potraživanja od 89.613,00 dinara - glavni dug od 59.573,00 dinara i zakonska zatezna kamata od 30.040,00 dinara.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je delimično usvojio reviziju tužene i preinačio presude nižestepenih sudova, tako što je odbio zahtev za iznos od 8.093,00 dinara - razliku između zatezne kamate obračunate do dana otvaranja stečajnog postupka primenom konformne metode i zatezne kamate obračunate do istog dana primenom metode prostog interesnog računa i pripisane glavnici, te primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u drugom stavu izreke.

U preostalom delu revizija tužene nije osnovana, zbog čega je u smislu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Imajući u vidu delimičan uspeh tužene u postupku po ovom vanrednom pravnom leku, kao i da sastav odgovora na reviziju od strane tužioca, nije bio nužan trošak za vođenje ove parnice, to je Vrhovni kasacioni sud odbio zahteve parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka, te primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP u vezi sa članom 153. stav 2. istog zakona, odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić