Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Pobijanom pravnosnažnom presudom utvrđeno je da je ništav Sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište od 16.05.2014. godine, koji je tužilja zaključila sa tuženim i obavezan je tuženi da joj isplati razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do visine pripadajuće naknade utvrđene prema tržišnoj ceni za preuzeto gradsko građevinsko zemljište na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke. Ovo zbog toga što je predmetno zemljište, iako se u vreme eksproprijacije i zaključenja sporazuma o visini naknade u katastru nepokretnosti vodilo kao poljoprivredno zemljište, već imalo status gradskog građevinskog zemljišta prema važećem Generalnom urbanističkom planu Grada Vranja („Službeni glasnik Pčinjskog okruga“ br. 7/2010) i Plana generalne regulacije zone 5 Grada Vranja od 11.02.2013, a eksproprisano je radi izgradnje deonice autoputa E-75.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je pobijana presuda u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovetnim tužbenim zahtevima, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, u situaciji kada je planskim dokumentom (u konkretnom slučaju to je Generalni urbanistički plan Grada Vranja) izvršena promena namene iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište, a ova promena nije evidentirana u katastru nepokretnosti (članovi 83. stav 2. i 88. Zakona o planiranju i izgradnji). Revizijom se neosnovano ukazuje na drugačije odluke ovog suda i nižestepenih sudova, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđivanja ništavosti i isplate iznosa od 292.892,00 dinara, podneta je 19.05.2017. godine.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano i nenovčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da revizija tuženog nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić