Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 8386/2022
18.05.2023. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević, Radoslave Mađarov, Vesne Stanković i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji punomoćnik Predrag Stanojević advokat iz ..., protiv tuženog JP „Vodovod“ Vranje, radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 276/21 od 01.03.2022. godine, u sednici održanoj 18.05.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 276/21 od 01.03.2022. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 276/21 od 01.03.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 276/21 od 01.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P 570/20 od 08.10.2020. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu tužiocu iznosa od 6.000,00 dinara za izvršene advokatske usluge po računu broj 241/2019 od 13.05.2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 21.05.2019. godine do isplate (stav prvi izreke), a tužilac je obavezan da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 13.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate (stav drugi izreke). Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o istoj odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 20/18), Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, iz razloga što ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava, imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva. O pravu tužioca nižestepeni sudovi su odlučili primenom odgovarajućih odredaba materijalnog prava, a plaćanje advokatskih usluga je činjenično pitanje svakog konkretnog spora. Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.