Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1054/23 od 20.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, ispravljena rešenjem od 19.01.2023. godine, u stavovima trećem, četvrtom, sedmom i devetom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda, ispravljena rešenjem od 19.01.2023. godine, u stavovima prvom, petom, šestom i osmom izreke. Stavom trećim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrđeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu desetom izreke prvostepene presude, ispravljene rešenjem od 19.01.2023. godine. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda, ispravljena rešenjem od 19.01.2023. godine u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da poruši izgrađeni stambeni objekat u ulici ... broj ... u ..., na katastarskoj parceli ... KO ..., odnosno da isti vrati u prvobitno stanje. Stavom petim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilje izjavljena protiv odluka sadržanih u stavovima šestom i osmom izreke prvostepene presude, ispravljene rešenjem od 19.01.2023. godine. Stavom šestim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja i tuženi su blagovremeno izjavili revizije. Obe stranke pobijaju presudu u delu u kom nisu uspele u sporu, tužilja zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, člana 374. stav 2. tačke 6., 8.. 10. i 11. ZPP i člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, te zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP ( „Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 ), pa je utvrdio da su revizije neosnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitne povrede odredaba parničnog postupka predviđene u članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP nisu isticane u žalbi, niti su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, a revizijom tuženog se ne konkretiziju relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka koje je učinio drugostepeni sud u postupku donošenja pobijane presude ( član 407. stav 1. tačka 3. ZPP ).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je vlasnik stambene zgrade do ulice u ..., na adresi ... ..., koja se sastoji od dva stana – u prizemlju i potkrovlju, sagrađena na katastarskoj parceli broj ... od 3 a 76 m2 u KO ... . Tuženi je do 1994. godine, bio vlasnik na dva jednosobna stana u dvorišnoj kući, sagrađenoj na istoj parceli. Stranke su u katastru nepokretnosti upisane kao sukorisnici ove parcele. Obe stranke su u toku 1994. godine od nadležnog organa uprave dobile dozvolu za rekonstrukciju svojih nepokretnosti. Tuženi, da izvrši rekonstrukciju dva jednosobna stana formiranjem trosobnog stana površine 96 m2, od koje dozvole je odstupio. Do 08.10.1998. godine tuženi je izvodio građevinske radove, lagerovao građevinski materijal u dvorištu i onemogućavao prilaz tužiljinoj kući. Na osnovu izvedenih građevinskih radova njegova nepokretnost je sada površine 201,67 m2. Tužilji je odobrena rekonstrukcija krova, kao i izvođenje radova da se od trosobnog stana površine 79,20 m2 formira višesobni stan površine 137,70 m2 sa tri sobe i kupatilom u potkrovlju, kao i na formiranju podrumske ostave površine 30 m2 sa spoljnim stepeništem. U periodu od 05.02.1995. godine zaključno sa 2012. godinom rešenjima organa uprave, koja su postala pravnosnažna tužiocu je naloženo da poruši izgrađeni, odnosno dograđeni deo objekta za koji nema dozvolu, ali izvršenje ovih odluka administrativnim putem nije sprovedeno. Zahtev tužioca za legalizaciju dograđenog rekonstruisanog prostora odbijen je odlukom nadležnog organa uprave 25.06.2019. godine. Tužilja je do novembra 1995. godine, izdavala potkrovlje kuće, ali zbog lagerovanog građevinskog materijala tuženog i buke to nije mogla da čini u periodu od 01.12.1995. godine do 08.10.1998. godine, što za posledicu ima izgubljenu korist od 957.909,88 dinara. Svojim položajem i načinom korišćenja nelegalna nepokretnost tuženog umanjuje tržišnu vrednost tužiljine kuće u iznosu za 6.937.220,00 dinara, prema cenama na dan izrade nalaza veštaka 04.11.2021. godine. Vodomer tuženog nalazi se u šahtu ispred njegovog objekta i njegovim postavljanjem nije dovedena u opasnost ulična kuća. Kanalizacija za oba objekta na zajedničkom priključku, koji se nalazi u objektu čiji je vlasnik tužilja. Tuženi prilikom izvođenja radova nije rekonstruisao ovu instalaciju već je ona bila nepropisno postavljena još kada su obe kuće građene. Tuženi je od uličnog stuba električne energije razvukao preko krova tužiljine kuće kabl, dužine 27 m2, do svoje kuće suprotno građevinsko-tehničkim normativima, stvarajući izvor opasnosti od požara iz kog razloga se treba ukloniti. Svojim izgledom i položajem stambeni objekat tuženog ne utiče na postojanje prirodne svetlosti u kući tužilje, on ne smanjuje prolaz prema objektu tužilje, niti predstavlja drugi izvor opasnosti koji može dovesti do oštećenja tužiljinog objekta.

Prvostepeni sud svoju odluku zasniva na odredbama članova 3., 5. i 15. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, člana 110. Zakona o planiranju i izgradnji koji je bio na snazi u vreme izgradnje, te članova 16., 154., 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. Kod utvrđenih činjenica da je odbijen zahtev tuženog za legalizaciju izvedenih radova na objektu mimo dobijene dozvole za rekonstrukciju, kao i da su organi uprave pravnosnažno odlučili o uklanjanju bespravno sagrađenog, usvaja zahtev u delu za rušenje objekta. Pošto električni kabl kojim se napaja strujom stambena zgrada tuženog predstavlja opasnost od požara za objekat tužilje, nalaže uklanjanje izvora opasnosti. Odbija zahtev u delu za uklanjanje vodomera i za isključenje kućne instalacije kanalizacije tuženog, pošto ove instalacije ne predstavljaju izvor opasnosti za nepokretnosti tužilje, odnosno kanalizacija je u nepromenjenom stanju od vremena postavljanja za oba objekta. Zahtev za naknadu štete u visini umanjenja tržišne vrednosti nepokretnosti tužilje, odnosno izgubljene koristi zbog nemogućnosti izdavanja nepokretnosti tokom izvođenja građevinskih radova usvaja, nalazeći da se na taj način imovinska situacija tužilje dovodi u ono stanje u kome bi bila da nije bilo protivpravnih radnji tuženog.

Drugostepeni sud prihvata kao pravilne razloge na kojima je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku, osim u delu kojim je tuženi obavezan da sruši izgrađeni objekat. Po stanovištu tog suda, kod utvrđenja da postojanje i položaj nelegalno izgrađenog na ranije postojećem objektu tuženog ne utiče direktno na nedostatak svetlosti u objektu tužilje, niti je smanjen prolaz prema njenom objektu, nisu ispunjeni uslovi za rušenje celog objekta. Osim toga, postoje odluke upravnih organa u čijoj nadležnosti je donošenje odluka o rušenju objekta i njihovom vraćanju u prvobitno stanje.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, donoseći pobijanu presudu.

Prema odredbama člana 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način a ne oduzimanjem stvari, vlasnik odnosno pretpostavljeni vlasnik može tužbom zahtevati da to uznemiravanje prestane (stav 1.); kada je uznemiravanjem iz stava 1. ovog člana prouzrokovana šteta, vlasnik ima pravo da zahteva naknadu štete po opštim pravilima o naknadi štete (stav 2.); pravo na podnošenja tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva (stav 3.).

Prema članu 156. Zakona o obligacionim odnosima, svako može zahtevati od drugog da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizlazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama (stav 1.); sud će na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj sam to ne učini (stav 2.).

U smislu odredbi članova 154., 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, na kojima su nižestepeni sudovi zasnovali presude, tuženi je u obavezi da nadoknadi štetu koja je posledica njegovih protivpravnih, skrivljenih radnji, a u konkretnom slučaju utvrđeno je postojanje kako obične štete, tako i izmakle koristi.

Odredbom člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego štoje štata nastala, a odredbom člana 190. da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Objekat tuženog koji sada u prirodi postoji predstavlja rekonstrukciju prvobitno postojeća dva jednosobna stana, odnosno nije u celosti nelegalno sagrađen. Nadležni organi uprave su u okviru svoje nadležnosti odlučili o uklanjanju bespravno dograđenog, kao i o nepostojanju uslova za legalizaciju. Objekat tuženog ne predstavlja izvor opasnosti za objekat tužilje. Zbog navedenih činjenica i po oceni Vrhovnog suda nema uslova za nalaganje uklanjanja celog objekta primenom pravila imovinskog prava. U konkretnom slučaju, protivpravne radnje tuženog pravilno su sankcionisane dosudom nakande štete u visini umanjenja tržišne vrednosti objekta tužilje, odnosno izmakle koristi za period u kom zbog skrivljenih radnji tuženog nije mogla da izdaje deo svoje nepokrtnosti, na koji način se njena materijalna situacija dovodi u ono stanje u kome bi se nalazila da štetnih radnji tuženog nije bilo.

Sa druge strane, pošto električni kabl kojim se napaja strujom objekat tuženog nije postavljen po tehničkim normativima, a po svom položaju i svojstvima predstavlja opasnu stvar, na osnovu odredbi članova 154. stav 2., 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima pravilno je naloženo njegovo uklanjanje kao izvora opasnosti za objekat tužilje.

Nasuprot navodima revizije tuženog, činjenica da je Elektrodistribucija dozvolila napajanje dvorišnog objekta putem ovog kabla njega ne oslobađa odgovornosti da otkloni izvor opasnosti, pošto pravni odnos vezan za isporuku električne energije između tuženog i Elektrodistribucije u konkretnom slučaju ne može dovesti do isključenja deliktne građanske odgovornosti tuženog.

Navodi revizije tužilje vezani za način ocene dokaza prilikom utvrđenja činjenica visine sporne štete ne mogu biti predmet ocene revizijskog suda, pošto je u delu za naknadu štete prvostepena presuda potvrđena presudom drugostepenog suda i ne može se pobijati zbog nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja.

Drugostepeni sud je pravilno odbacio žalbu tužilje u delu pobijanja presude kojom je usvojen tužbeni zahtev, zbog nedostatka pravnog interesa u smislu odredbi članova 389. stav 1. i 378. stav 3. ZPP, te odlučio o troškovima celog postupka primenom odredbi članova 165. stavovi 1. i 2. i 153. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Stanković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković