Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Prvotužena BB je podnela odgovor na reviziju, u kome je osporila osnovanost revizijskih navoda.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudm nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, sada pokojnoj VV (nosiocu stanarskog prava na stanu u ... u ...) novac za otkup stana, po navodima tužioca, dali su njegovi roditelji, odnosno njegova majka, u iznosu od 11.000 DM. VV je sa Gradom Beogradom (nosiocem prava raspolaganja na istom) zaključila ugovor o otkupu stana dana 15.07.1992. godine i na taj način stekla svojinu na istom. Dana 14.09.1992. godine VV je sa tužiocem zaključila ugovor o kupoprodaji predmetnog stana sa pravom doživotnog plodouživanja Ov. 12670/92, jer su tužiočevi roditelji želeli da osiguraju novčana sredstva koja su joj dali na ime otkupa stana. Po osnovu tog ugovora tužilac u zemljišnim knjigama nije izvršio prenos prava svojine na svoje ime, a nije pružio ni dokaz – priznanicu o isplaćenoj kupoprodajnoj ceni istog. Nedelju dana nakon zaključenja navedenog ugovora, dana 22.09.1992. godine VV i tužilac su pred sudom zaključili i overili ugovor o doživotnom izdržavanju (čiji je predmet isti stan), a potom je VV sačinila i testament – predmet je bio isti stan. Dana 09.06.1997. godine VV je podnela sudu tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji sa tužiocem, a istog dana podnela je i tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju sa tužiocem, zbog neizvršavanja ugovornih obaveza. Navedene parnice prekinute su usled smrti VV 30.11.2004. godine (koja nije imala svoje dece). Od 1997. godine tužilac, a ni njegovi roditelji više nisu imali nikakav kontakt sa sada pok. VV, nisu ispunjavali obaveze preuzete ugovorom o doživotnom izdržavanju, nisu imali saznanja da je VV preminula, niti su snosili troškove sahrane. VV je dana 23.05.2000. godine pod Ov. 1314/2000 zaključila ugovor o kupoprodaji predmetnog stana (u ... u ...) sa ovde prvotuženom BB, čije se utvrđenje ništavosti traži u ovoj parnici. BB je VV isplatila kupoprodajnu cenu u iznosu od 60.000 DM, platila je porez na prenos apsolutnih prava i na spornom stanu u zemljišnim knjigama upisala je svoje pravo svojine. Dana 12.08.2005. godine prvotužena VV je sa GG zaključila ugovor o kupoprodaji predmetnog stana. Tužilac je protiv GG vodio parnicu radi iseljenja P 72301/10 koja je pravnosnažno okončana odbijanjem tužbenog zahteva tužioca (u kojoj parnici se kao o prethodnom pitanju odlučivalo – da li je GG kupio stan od vlasnika), pa je utvrđeno da je prodavac VV stekla pravo svojine na istom u zakonitoj proceduri i da je bila ovlašćena da istim raspolaže.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca zaključujući da sada pokojna VV od dana zaključenja ugovora o kupoprodaji Ov. 12670/92 od 14.09.1992. godine sa tužiocem, više nije bila vlasnik istog (bez obzira što tužilac to svoje pravo nije upisao u zemljišnim knjigama), te da je bila i nesavesna, zbog čega je ugovor o kupoprodaji Ov. 1314/2000 od 23.05.2000. godine ništav u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca ocenjujući da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 103. ZOO, jer predmetni ugovor nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ni dobrim običajima, a prvotužena VV nije bila nesavesna, jer je pre zaključenja istog njen advokat pregledao potrebnu dokumentaciju koja je bila uredu, a pokojna VV je bila upisana kao vlasnik predmetnog stana, pa VV nije imala saznanja da je VV sa tužiocem prethodno zaključila navedeni ugovor o kupoprodaji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja pravilnom primenom materijalnog prava odlučio kao u izreci pobijane presude.

Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Odredbom člana 103. stavom 1. propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju, ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo; stavom 2. propisano je da ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice.

Tužilac nije dokazao da je po osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji sa sada pok. VV Ov. 12670/92 od 14.09.1992. godine stekao pravo svojine na predmetnom stanu u smislu navedene odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer svoje pravo svojine nije upisao u javnim knjigama (niti je dokazao da su ugovorne prestacije izvršene isplatom kupoprodajne cene i ulaskom u posed i državinu istog). Naprotiv, sada pok. VV je tužbom iz 1997. godine tražila utvrđenje ništavosti tog ugovora, kao i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju (zaključen samo nedelju dana nakon zaključenog ugovora o kupoprodaji) zbog neizvršavanja ugovorne obaveze od strane tužioca, koje parnice su prekinute zbog smrti VV 2004. godine. Iz navedenog proizilazi pravilan zaključak drugostepenog suda da je sada pok. VV u momentu zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji sa prvotuženom VV bila vlasnik predmetnog stana (po osnovu ugovora o otkupu, a bila je upisana u javnim knjigama kao vlasnik istog) i da je istim mogla da raspolaže, što je i učinila.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda predmetni ugovor nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ni dobrim običajima. Naprotiv, isti je zaključen po pravilima propisanim odredbom člana 1., člana 2. stav 1. tačka 1. i člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 42 od 18.11.1998. godine) važećem u vreme zaključenja spornog ugovora, ugovorne prestacije su u celosti izvršene shodno odredbi člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, a tužena BB se pri zaključenju spornog ugovora pridržavala načela savesnosti i poštenja. Zbog navedenog nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima u konkretnom slučaju.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje i da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu tužioca i isti nisu od uticaja na drugačiju odluku suda.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom člana 401. stav 1. tačka 3. u vezi člana 153. stav 1., člana 163. stav 1. i člana 165. stav 2. ZPP, zbog čega je pobijana presuda potvrđena i u ovom delu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluku u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu člana 154. ZPP, jer podnošenje odgovora na reviziju ne predstavlja nužnu radnju u parnici, pa tužena otuda nema pravo na naknadu troškova nastalih po ovom osnovu.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić