Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gžrr 34/21 od 06.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke odbijeni je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj po odredbi čl. 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 403. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Pančevu St 141/12 od 08.06.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „Tamiš hladnjača“ sa sedištem u Pančevu, sa 100% društvenim kapitalom i za stečajnog upravnika postavljena je najpre Agencija za privatizaciju – Centar za sprovođenje stečaja, a potom Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Tužilac je podneo prijavu potraživanja prema DP „Tamiš hladnjača u stečaju“ u stečajnom postupku, koje potraživanje je priznato u iznosu od 15.636.608,50 dinara (od čega iznos od 2.257.991,00 dinara na ime glavnog duga, 13.038.200,50 dinara na ime kamate i 340.417,00 dinara na ime troškova postupka) i svrstano u treći isplatni red. Ovo potraživanje je tužiocu dosuđeno presudom Trgovinskog suda u Pančevu P 297/08 od 30.06.2008. godine, a radi naplate obaveza iz ugovora o otkupu svežeg voća i povrća. Na osnovu ove presude tužilac je pokrenuo izvršni postupak u kome je rešenjem I 165/12 od 14.03.2012. godine određeno traženo izvršenje, a rešenjem Privrednog suda u Pančevu od 28.06.2012. godine obustavljen je postupak izvršenja zbog otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom. Rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 St 1189/19 od 22.08.2019. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Pančevu St 141/12 i naloženo postupajućem sudiji da u roku od 30 dana preduzme sve mere u okviru svoje nadležnosti kako bi se stečajni postupak okončao u što kraćem roku. Tužiocu u postupku stečaja nije isplaćeno njegovo potraživanje.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. i 173. Zakona o obligacionim odnosima, usvojili tužbeni zahtev kao osnovan, uz obrazloženje da tužena snosi objektivnu odgovornost za neostvarivanje prava prema dužnicima koji su bila društvena preduzeća, zbog nedelotvornog vođenja postupka, a ovde konkretno zato što organi postupka nisu blagovremeno i adekvatno preduzimali potrebne radnje u cilju okončanja postupka, imovina stečajnog dužnika nije prodata ( pet javnih prodaja su bila neuspešne), priznata potraživanja tužiocu nisu namirena, što predstavlja uzročno-posledičnu vezu između radnje tužene i štete koju tužilac trpi. Sud se pozvao na član 58. Ustava Republike Srbije i slučajeve iz prakse ESLJP, prema kojima se odgovornost tužene za štetu zbog neisplaćivanja potraživanja iz komercijalnih odnosa sa stečajnim dužnikom zasniva na istim argumentima na kojima i odluke o dosuđivanju imovinske štete na ime neisplaćenih potraživanja iz radnih odnosa.

Vrhovni sud smatra da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije, primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilac stekao pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da mu nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene u konkretnom slučaju je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac u toku ovog parničnog postupka nije dokazao, po člana 231. ZPP, da bi novčani iznos dobijen prodajom imovine dužnika ili prodajom stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja, koje je u stečajnom postupku svrstano u treći isplatni red, u smislu člana 54. Zakona o stečaju, i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za koje odgovara tužena, izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku.

Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. 

U skladu sa navedenim, bilo je nužno dokazati da je preduzeće dužnik u vreme pokretanja postupka za namirenje imalo dovoljno sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate tužilac mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate. Toj dokaznoj dužnosti tužilac u sprovedenom postupku nije udovoljio.

Odluke donete povodom nenaplaćenih potraživanja iz radnih odnosa kod društvenih-državih preduzeća u stečaju ne mogu se izjednačiti sa situacijom postojanja odluka protiv društvenih-državnih preduzeća donetih po osnovu potraživanja koja su proistekla iz komercijalnih odnosa. Okolnost što tužilac svoje utvrđeno potraživanje prema takvom preduzeću, nad kojim je pokrenut postupak stečaja, nije namirio ne može se staviti na teret tuženoj, jer tužilac u smislu člana 231. ZPP nije dokazao da je mogao da se naplati iz novčanih sredstava ili druge imovine, prodajom pokretnih i nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, te da bi taj iznos bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja i da je izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za čije postupanje odgovara tužena.

Po nalaženju ovog suda, Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja prema preduzeću osnovanom na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju, tužilac ima potraživanje koje proističe iz komercijalnog odnosa sa DP „Tamiš hladnjača u stečaju“, a Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je preinačio nižestepene odluke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to za sastav odgovora na tužbu 37.500,00 dinara i za sastav žalbe 78.000,00 dinara prema važećoj AT, sve u ukupnom iznosu od 115.500,00 dinara.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, budući da sastav odgovora na reviziju ne predstavlja potreban trošak radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je na osnovu člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu trećem izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić