Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4212/20 od 15.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u prvom stavu izreke; stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u trećem stavu izreke tako što je odbijen zahtev za kamatu na troškove postupka od 13.12.2018. godine do izvršnosti presude; stavom trećim izreke odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu trećeg stava izreke; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 16.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbe člana 404. ZPP.

Članom 404. stavom 1. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/11...18/20) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda u ovom slučaju postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi tumačenja prava i ujednačavanja prakse u primeni odredbe o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti prouzrokovanih posttraumatskim stresnim poremećajem.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kao posledica učestvovanja u ratu na Kosovu i Metohiji za vreme bombardovanja 1999. godine kod tužioca, kao pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, je nastala bolest PTSP koja je umanjila njegovu opštu žitovnu aktivnost za 10%. Simptomi ove bolesti u vidu napetosti, razdražljivosti i poremećaja spavanja javili su se po povratku sa ratišta, kao aktuni simptomi koji su nakon šest meseci dobili hronični tok. Tužilac je zbog psihičkih problema koje je trpeo samoinicijativno koristio lekove a prvi put se javio lekaru tokom 2014. godine kada je postavljena dijagnoza. Od tada se tužilac leči a njegovo lečenje će najverovatnije trajati do kraja života.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužiočevo potraživanje nije zastarelo i da je tužena objektivno odgovorna za naknadu tražene nematerijalne štete. Po stanovištu suda, oboljenje koje je uzročnik umanjenja opšte životne aktivnosti PTSP dobilo je konačni oblik 20.03.2014. godine i njegovo lečenje nije završeno, tako da do podnošenja tužbe 15.03.2016. godine nisu protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pa je primenom člana 200. istog zakona tužiocu dosuđena naknada štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, tužilac zahtev za naknadu nematerijalne zbog umanjenja životne aktivnosti zasniva na uzročno-posledičnoj vezi između učestvovanja u ratu u periodu od 04.03.1999. godine do 18.06.1999. godine. Kod utvrđenog da su simptomi bolesti kod tužioca dobili hronični oblik protekom roka od šest meseci od povratka sa ratišta, krajem 1999. godine i početkom 2000. godine, to proizlazi da je rok zastarelosti za naknadu nematerijalne štete počeo da teče – shodno članu 376. ZOO, od dana kada je psihičko oboljenje koje karakterišu navedeni simptomi iz akutne faze prešla u hroničnu fazu jer je reč o psihičkom oboljenju koje može da zahteva dugotrajnije lečenje, pa ponekad i doživotno. Kako je tužba podneta 15.03.2016. godine, tj. po isteku roka propisanog navedenim članom, to proizilazi da je tužbeni zahtev tužioca zastareo. Naime, tužiočevo oboljenje je postalo hronično. Stoji činjenica da njegovo lečenje nije okončano, ali se na oboljenja čije lečenje može trajati doživotno početak roka zastarelosti vezuje za nastanak stanja horniciteta, a ne za momenat kada je oboljenje dijagnostifikovano.

Postavljanje dijagnoze kao momenat za koji veštak i sudovi vezuju konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete za početak roka zastarelosti nije prihvatljivo. Tužilac je tada saznao za medicinski naziv psihičkog poremećaja koji je kod njega prisutan već dugi niz godina, u početku kao akutni a zatim i hronični poremećaj. Tužilac je već po završetku NATO bombardovanja ispoljio simptome tog poremećaja koji tada nije dijagnostikovan i lečen, propustom da zatraži pomoć lekara. Shodno tome proizilazi da je tužbeni zahtev tužioca za naknadu tražene štete zastareo.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2. ZPP a isti se odnose na stručni sastav revizije u visini od 18.000,00 dinara, koliko je od strane tužene i traženo.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić