U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilja neosnovano u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, nepravilnom ocenom dokaza u smislu odredbe člana 8. istog Zakona, pošto je drugostepena presuda doneta u sednici veća, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, što isključuje primenu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužene BB i VV, su nosioci prava korišćenja sa zajedničkim udelom na k.p. .., gradsko građevinsko zemljište, u ukupnoj površini od 256m2 upisanoj u list nepokretnosti broj .. K.O. Kragujevac 1, na kojoj parceli je, pre izgradnje spornog objekta, bio nužni smeštaj – stan u kom su živeli pokojna DD iz ... (baba tužene BB i VV) i njen sin pokojni ĐĐ iz ... (otac tuženih BB i VV). Nakon smrti DD, zaključkom Izvršnog saveta SO Kragujevac broj 360-110/90-05 od 12.04.1990. godine, pokojnom ĐĐ iz ..., data je saglasnost da sa SIZ-om stanovanja u Kragujevcu zaključi ugovor o korišćenju stana u svojstvu nosioca stanarskog prava na tom stanu, pa je on potom, ugovorom o prodaji i kupovini stana od 04.05.1992. godine, taj stan otkupio. Tužilja je sestra pokojnog ĐĐ koja nije živela u tom stanu, pošto je 1981. godine otišla u inostranstvo i od tada sve vreme živi i radi u Švajcarskoj. Pokojni ĐĐ se razboleo 1994. godine i preminuo ...1995. godine. Pravo svojine na navedenom stanu, kao zaostavštinu njihovog pokojnog oca, nasledile su po osnovu zakona njegove ćerke, ovde tužene, tada maloletne BB i VV, sa udelom od po ½. Po zahtevu tužene GG od 19.06.1995. godine, kao zakonskog zastupnika maloletne BB i VV, rešenjem Skupštine grada Kragujevca broj 05-463-98/95 od 12.07.1995. godine, gradsko građevinsko zemljište u društvenoj svojini, KP br. .. površine 0.02.60ha upisano u ZKUL2 k.o. Kragujevac, kao opštenarodna imovina bez tereta, dato je na korišćenje maloletnim BB i VV, ovde tuženima, kao suvlasnicima navedenog jednosobnog stana u zgradi u Kragujevcu u ulici ... broj .., stan broj .., koji se, kao deo stambene zgrade prema urbanističkim uslovima Izvršnog odbora Grada Kragujevca, nadgrađuje i dograđuje. Nakon dodele navedenog gradskog građevinskog zemljišta, rešenjem Odeljenja za urbanizam, građevinske poslove, komunalno-stambene poslove, zaštitu životne sredine, imovinsko-pravne poslove, inspekcije poslove Kragujevca broj 05- 3510-176 od 24.07.1995. godine, odobrena je maloletnoj BB i maloletnoj VV, dogradnja i nadgradnja navedene stambene zgrade na KP br. .. K.O. Kragujevac. Na mestu na kom se prethodno nalazio objekat koji je otkupio pokojni ĐĐ, izgrađena je kuća koja je predmet ovog spora tako što je gradnja završena 1996. godine. Između parničnih stranaka nikada nije postojala zajednica života pošto tužilja, sa svojom porodicom, živi u Švajcarskoj, a u Srbiju je dolazila povremeno, jednom u tri-četiri godine. Svoj tužbeni zahtev za utvrđenje prava vlasništva na predmetnoj kući, tužilja zasniva na činjenici da je isključivo svojim sredstvima kupila sav građevinski materijal za njenu izgradnju. Izvedenim dokazima nije utvrđeno postojanje bilo kakvog dogovora tužilje i tužene GG (majke tuženih BB i VV) o zajedničkoj gradnji spornog objekta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbi člana 20 – 22. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje prava vlasništva nad predmetnom objektu odbili, primenom pravila o teretu dokazivanja propisanom odredbom člana 228. i 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pošto ona nije dokazala postojanje usmenog dogovora o zajedničkoj gradnji predmetne nepokretnosti, niti ponudila valjane dokaze na osnovu kojih bi sud bio u mogućnosti da utvrdi sadržaj i postojanje takvog dogovora.

Sticanje prava svojine propisano je odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, tako što se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1). Pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2). Po samom zakonu, pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom, na osnovu odredbe člana 21. istog Zakona. Na osnovu člana 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, lice koja od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar.

U konkretnom slučaju, tužilja nije dokazala da je isključivo svojim sredstvima i svojim radom izgradila predmetni objekat na građevinskoj parceli na kojoj je tuženima BB i VV odobrena dogradnja i nadogradnja prethodno postojeće stambene zgrade, niti je dokazala da je u vezi izgradnje tog objekta postojao dogovor parničnih stranaka o sticanju prava vlasništva tužilje koje je predmet ove parnice, a bila je dužna u smislu odredbe člana 228. i člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Navodima revizije tužilje o tome da je ona obezbedila novčana sredstva za izgradnju predmetnog objekta ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Ta činjenica može da bude osnov za isticanje obligaciono-pravnog, ali ne i stvarno- pravnog zahteva pošto se pravo svojine stiče na neki od načina propisanih odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, što ovde nije slučaj. Tužilja nije stvorila novu stvar niti je gradila na tuđem zemljištu, u smislu sticanja prava svojine po samom zakonu, na osnovu odredbe člana 21. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, imajući u vidu da ona nije od svog materijala niti svojim radom izgradila predmetnu nepokretnost, niti je, u vreme dok je trajala izgradnja postojala porodična zajednica parničnih stranaka, u smislu odredbe člana 195. stav 3. Porodičnog zakona. Zbog toga, ona neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić