U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Dragane Boljević, Branislava Bosiljkovića i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Luković, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalna banka“ ad Beograd, čiji je punomoćnik Ivan Simić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 16151/19 od 29.10.2020. godine, u sednici održanoj 31.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 16151/19 od 29.10.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVAJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 16151/19 od 29.10.2020. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18389/17 od 07.05.2019. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se utvrdi da je ništava odredba člana 8. stav 1. ugovora o kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod NKOSK broj ...-...- ... od 27.05.2015. godine, zaključenog između parničnih stranaka, koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,50% od iznosa odobrenog kredita, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za evro na dan plaćanja“, da se utvrdi da je ništava odredba člana 8. stav 2. ugovora o kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod NKOSK broj ...-...-... od 27.05.2015. godine, koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da na ime osiguranja kredita kod NKOSK jednokratno plati premiju u visini od 3,75% od iznosa odobrenog kredita, kao i jednokratnu naknadu u visini od 30 evra u korist NKOSK, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za evro na dan plaćanja“, da tužena tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 17.052,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.07.2015. godine do isplate i iznos od 127.895,63 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.07.2015. godine do isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj na ime naknade troškova celog postupka isplati iznos od 54.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18389/17 od 07.05.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništava odredba člana 8. stav 1. ugovora o kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod NKOSK broj ...-...-... od 27.05.2015. godine, bliže označena u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništava odredba člana 8. stav 2. ugovora o kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod NKOSK broj ..-...- ... od 27.05.2015. godine, bliže označena u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 17.052,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.07.2015. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 127.895,63 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.07.2015. godine. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 67.398,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 16151/19 od 29.10.2020. godine, odbijena je žalba tužene, potvrđena prvostepena presuda i odbijeni zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 27.05.2015. godine, zaključila je ugovor o kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod NKOSK broj ...-...-... . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila tužilji kredit u iznosu od 28.600 evra u dinarskoj protivvrednostipo srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje. Pobijanom odredbom člana 8. stav 1. ugovora, tužilac se obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje banci plati jednokratnu naknadu u visini od 0,50% od iznosa odobrenog kredita, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za evro na dan plaćanja, a stavom 2. istog člana da na ime osiguranja kredita kod NKOSK jednokratno plati premiju u visini od 3,75% od iznosa odobrenog kredita, kao i jednokratnu naknadu u visini od 30 evra u korist NKOSK, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za evro na dan plaćanja. Po osnovu navedenih ugovornih odredbi tužena je, dana 02.07.2015. godine, od tužilje naplatila iznos od 17.052,75 dinara, kao i iznos od 127.895,63 dinara. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem ponude od 09.05.2015. godine, u članu 3. tačka 3. iste, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i da je jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva – fiksna: 0,5% od iznosa kredita, da je jednokratna premija osiguranja kod NKOSK fiksna – stvarna vrednost 4,25% što iznosi 1.215,50 evra, odnosno 146.900,71 dinara, kao i da jednokratna naknada za obradu zahteva NKOSK fiksna – stvarna vrednost – što iznosi 30 evra, odnosno 3.625,69 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da su predmetne odredbe ugovora o kreditu ništave, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zato što tužilji, kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila koji su to troškovi naknade za obradu kreditnog zahteva i zašto se isti vezuju za iznos odobrenog kredita, kao i način po kojem je određena visina, zbog čega navedene odredbe nisu u skladu sa načelom savesnosti i poštenja i dobrom poslovnom praksom, na koji način nije obezbeđena ravnoteža u pravima i obavezama ugovorenih stranaka banke i klijenta. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 27.05.2015. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B – osnovni podaci o kreditu) u članu 3.3 utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva i puštanja kredita, jednokratne premije na ime osiguranja kredita kod NKOSK, kao i jednokratne naknade u korist NKOSK, što odgovara sadržini spornih ugovornih odredbi člana 8. kojima se tužilja obavezala da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i na ime osiguranja kredita kod NKOSK, plati banci navedene naknade i premiju. Kako je tužilja sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknada koje padaju na njen teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ovih naknada, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove za obradu zahteva i puštanja kredita u korišćenje, trošak osiguranja kod NKOSK-a i trošak obrade zahteva kod NKOSK-a, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to za sastav podneska od 23.02.2018. godine iznos od 6.000,00 dinara, za zastupanje na dva održana ročišta iznos od po 7.500,00 dinara, za zastupanje na dva neodržana ročišta iznos od po 4.500,00 dinara, na ime sastava žalbe i revizije iznos od po 12.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj nije priznat trošak na ime sastava podneska od 12.10.2018. godine i 19.04.2019. godine, jer nisu bili nužni za vođenje ove parnice. Tuženoj ne pripadaju troškovi u vidu uvećanja naknade na ime angažovanja punomoćnika iz reda advokata za 20% po osnovu PDV-a za navedene parnične radnje, jer nije dostavila račun o izvršenim advokatskim uslugama, u skladu sa članom 42. stav 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost (''Sl. glasnik RS'' broj 84/2004...5/2016).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić