Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku za odlučivanje o reviziji tužilje, kao o izuzetno dozvoljenoj, radi potrebe ujednačavanja sudske prakse o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku zaposlenima u preduzećima sa većinskim udelom društvenog, odnosno državnog kapitala.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, primenom odredbe čana 408. Zakona parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Vranju I 110/19 od 17.04.2019. godine, usvojen je prigovor radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da je predlagaču AA iz ... (tužilji) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/08. Tužilja je, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela izvršnom sudu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika HK PK „Jumko“ A.D. Vranje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vlasotincu P 237/07 od 10.12.2007. godine, radi naplate minimalne zarade i troškova postupka, a izvršni sud je rešenjem I 1470/08 od 03.09.2008. godine odredio predloženo izvršenje. Od donošenja rešenja o izvršenju, nijedna radnja u cilju sprovođenja izvršenja nije sprovedena, a uvidom u prikaz vlasništva dužnika sa sajta Centralnog registra hartija od vrednosti, utvrđeno je da je HK PK „Jumko“ A.D. Vranje akcionarsko društvo čiji su većinski akcionari: Akcionarski fond A.D. Beograd sa učešćem od 21,20% akcija, Republika Srbija sa učešćem od 18,426% akcija, Fond za razvoj Republike Srbije sa učešćem od 16,63% akcija i PIO Fond RS sa učešćem od 6,49% akcija.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženu obavezao da joj naknadi imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, sa pripadajućom kamatom, u smislu odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u vezi odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u vezi odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije. Prvostepeni sud je zaključio da je Republika Srbija objektivno odgovorna za neostvarivanje prava iz radnog odnosa prema dužnicima koji su bili društvena preduzeća, s ozbirom da su izvršni postupci prema tim dužnicima vođeni nedelotvorno i neadekvatno, što je dovelo do toga da izvršni poverilac, pa i tužilja, do danas nisu naplatili potraživanje iz radnog odnosa, koje potraživanje po svojoj prirodi i karakteru ima egzistencijalni značaj za tužilju.

Drugostepeni sud je preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio jer je zaključio da nema uslova za objektivnu odgovornost tužene za nastalu imovinsku štetu tužilje pošto izvršni dužnik nije u stečaju, a u konkretnom slučaju se radi o imovinskoj šteti koju je tužilja dužna da dokazuje u tom smislu da je šteta nastala kao posledica dugotrajnog trajanja postupka sudske zaštite, odnosno da se imovinska šteta može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa tom povredom prava, primenom pravila o adekvatnoj uzročnosti, jer nije svaki uzrok dovoljan, već samo onaj koji je adekvatno podoban da dovede do nastanka imovinske štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, a zbog toga nisu cenjeni navodi žalbe tužene.

Odredbom člana 1. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 40/2015), propisano je da je svrha tog Zakona da pruži sudsku zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i tome predupredi nastajanje povrde prava na suđenje u razumnom roku. Na osnovu odredbe člana 31. stav 1. istog Zakona, stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna, na osnovu odredbe člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Dakle, tužena je objektivno odgovorna za štetu koju je tužilja, kao zaposlena u privrednom društvu sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice pretrpela tako što nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, pod uslovom da je pravnosnažnim rešenjem utvrđeno da je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja i podnela je tužbu za naknadu te štete. Svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, pa nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno u članu 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. S tim u vezi, bitna činjenica za odgovornost tužene je i struktura kapitala izvršnog dužnika u trenutku pokretanja izvršnog postupka, odnosno da se radi o preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Drugostepeni sud to nije imao u vidu pri odlučivanju pobijanom presudom, pa zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenjeni navodi žalbe tužene.

Iz tih razloga, drugostepena presuda je ukinuta, a ukinuto je i rešenje o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da drugostepeni sud imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, ceni navode žalbe tužene i donese novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić